Писмо које следи и које читалац добија да има испред себе писано је више у виду једног подругљивог чланка, него као врста обраћања личне природе. То је писмо које сам још 27априла ове године упутио попу Павловићу из Хамилтона, једном од тројице или четворице најагилнијих попова из Канаде који подржавају инквизиторе из политброа ЦК Београдске Патријаршије. Друга двојица су попови Гњатић и Рајић, тако да оно што поједина средства информисања у стилу писама читалаца пишу да су Георгијеви противници управо попови из тзв. раскола, није тачно. Попови Рајић и Гњатић су не само Георгијев избор, него његови дугогодишњи миљеници, а Рајић му је у више наврата деловао као телохранитељ.
Чак и поп Томић један од суппер покварењака, и што га неко назва да су његови манири више у стилу друмских разбојника а не нормалног човека, да не говоримо о некоме ко претендује да буде свештеник, јер ту када се о попу Томићу говори, то ја најбоље знам, не може се говорити ни о каквом свештеном лицу. О томе ћу ако добијем времена неком другом приликом.
Решио сам да писмо објавим после ишчитавања чланка професора Чавошког, где за чудо нађох доста подударности са професорем, о ономе о чему сам и сам дискутовао и писао у годинама када су униати београдске патријаршије, били решени да по сваку цену протуре један илегалан акт, који је сада захваљујући упорности групе из Кливланда запао у проблем, и који ће њиховом упорношћу бити оборен на цивилном суду.
У другом делу писма иморалном попу Павловићу који се, на крају, међу првима нашао да призна илегални документ назван уставом за Северну и Јужну Америку, у том делу сам поновио пудударност својих размишљања о ономе, о чему је и сам професор Чавошки извео сличан закључак моме.
У научном се свету сматра, да када две особе, не знајући једна за другу, проучавајући неки проблем дођу до истог закључка којом методом да се тај проблем реши, независно једна од друге, па се тако и каже, да је тада постигнут највиши степен у доказном решењу проблема. Као на пример када су Тесла и Михаило Добровољски решили проблем трансформације електричне енергије у високи и ниски напон, како би се ова уз високи напон могла преносити на велике удаљености са миниманим губитцима, а онда да се поново врати у ниски напон како би се практично могла користити. Добровољски је тако разрадио план за први трофазни елктрични генератор и израдио пројекат за прву електричну центарлу 1888, чија је изградња завршена 1891, у Лауфену на реци Насцкер, одакле је енергија пренесена трофазним системом у Франкфурт, на удаљеност од 175 км са свега 25% губитака, за оно време када је у питању степен искоришћености ово је било врхунско решење.
Неколико година касније ће и Тесла независно од Добровољског разрадити план за трансформацију електричне енергије од Нијагаре до Хамилтона на удаљеност од 40 километра. Трећи проналазач Галилео Ферарис дошао је до истог решења као и његова два предходника, мада није доживео да оствари сличан подухват. Нити је Тесла знао да постоји Добровољски, а нити обрнуто, опет они нису знали за Галилеа, нити овај за њих.
Овде када су у питању моја, и размишљања професора Чавошког се не ради о решењу научног проблема, ради се више о логичном приступу једној осетљивој материји, са истим закључцима.
Смешни
су људи, када им објасните шта је у ствари Владика са великим В они онда то
некако прежваћу на свој начин, па ми кажу да их етика, морал и приватни, веле
они живот не интересују, већ само ако неко носи мантију и зна, аки паки, а то
што беседу не зна изговорити, нити проповед саставити, нити се за јединство, и
слогу бринути. То некима није важно. Важно је аки паки.
Свако ко мисли да је напад на Епархију канадску случајан, и