Bez okolišanja ih treba privoleti
da napuste svoje stranke i vrate se onom kome su se zakleli na vernost do smrti
Sve što
plovi, leti, gmiže, savija se, ulizije, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni
divljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što
se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve
što je obećavalo da će i posle njega biti on – sve je to njegovo!
I sada,
ovih dana, kada vlast koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima
vratiti ono što je bilo njihovo, treba “ćim prije”, da i njemu vrati
njegovo. Njemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare,
ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih
vila i stanova, tuđe zemlje, tuđih rudnika, tuđih salaša, tuđih zadužbina… Lako
ih je prepoznati: zaraženi su, beznadežno, komunističkim virusom. Uvukli su se
u vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske
dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore; ušunjali se,
čak, u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Vlasnici otete imovine u
komunističkom režimu, procenjene na oko 300 milijardi dolara, mogu i da
pričekaju, važno je da Brozu vrate njegovo.
Narod se,
doduše, malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u čudu: ko je ovde pobedio? Vidi
narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi
da se komunisti, mada se više ne zovu tako, sjajno drže – onako kako su ih
učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama.
Narod u
novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali,
naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi se da su se ponovo
ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata,
posakrivali crvene knjižice sa njegovim likom. Malo im što su naotimali, hoće
još! Zato ih, bez okolišanja, treba privoleti da te stranke napuste i vrate se
onom kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im reći: vi ste njegovi, on
je vaš! Treba im, još, reći da su sve što je u njima bilo najlepše – mladost,
intelekt, snagu, polet – potrošili služeći njemu i njegovoj partiji i da sada,
kao islužene intelektualne rage, nikome nisu potrebni.
I tako,
dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojeći da svoje tamne tragove
pokriju demokratskom odorom, on, njihov vođa i učitelj, samuje na 16 hektara.
Samuje i tugije, i pita se: “Boga ti…, šta bi sa mojom historijskom partijom
od milijun i ćetiri stotine tisuća mojih sljedbenika? Neka mi se vrate, ćim
prije!”
I treba
da se vrate!
Dobro bi
bilo kada bi mogli da mu vrate onu dvorkinju i pesnikinju koja se tako vatreno
zaklinjala da sa njegovog puta neće skrenuti. Treba mu vratiti i onu primadonu
koja mu je na uvo pevala onog dana kad je sahranila majku – kako, zaboga, da
odbije njegov poziv! Šta je
majka prema Brozu!
Vratiti
obavezno i onog pesnika, što pesmama o njemu uđe u udžbenike: “Voli se tata
i mama, voli se bata i seka, ali se najviše na svetu voli Tito!” Kažu da se
taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: “Voli se
tata i mama, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se najviše na svetu
voli Koštunica!” Ima on, kažu upućeni, i druga imena, voli on sivog tića
Nikolića, pa Todorovića, pa ljutu zmiju Kommmundžiju…
Njemu
treba vratiti trgove, ulice i gradove; trebalo bi, možda, zbog stasalih
generacija, ponešto dodati, recimo: Ulica ili Trg unesrećitelja Srbije i
njegovih sledbenika.
Ako se
Crna Gora do kraja “razbrati”, svakako će Podgorica vratiti njegovo ime. Ali,
ruku na srce, malo je njegovim Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove
Titograd; njihova sreća bila bi udvostručena da se zove Titov Titograd.
Njegovim
sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada, ali ga treba ovako
preimenovati: Titovo Užice – Ljubičica Bela.
Spomenicima
treba dodati jednu mermernu ploču na kojoj će, na deset jezika, biti ispisana
ova poruka:
Unesrećitelju
Srbije, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu, srpski komunisti podigoše ovaj
spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovoga grada.
Njegove
sledbenike, što je moguće pre, sabrati oko spomenika ili na onih 16 hektara:
odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora, od Srbije i
Srpstva, ostalo iza njihove vladavine. Osim toga, videće kolhozne kazane pred
kojima stoji milion Srba da bi dobili tanjir čorbe i parče hleba.
Iz knjige
„Pamti, Srbine, i uspravi se“, Beograd 2010.
No comments:
Post a Comment