ANTONIJE ĐURIĆ: RESTITUCIJA ALI FER ILI I BROZU VRATITI NJEGOVO

Bez okolišanja ih treba privoleti da napuste svoje stranke i vrate se onom kome su se zakleli na vernost do smrti

 Sve je ovde, u ovoj zemlji, ponešto i u svetu, bilo njegovo! Njegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegovi istoričari, njegove vile, njegove operske pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi gradovi...

Sve što plovi, leti, gmiže, savija se, ulizije, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni divljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve što je obećavalo da će i posle njega biti on – sve je to njegovo!

I sada, ovih dana, kada vlast koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima vratiti ono što je bilo njihovo, treba “ćim prije”, da i njemu vrati njegovo. Njemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih vila i stanova, tuđe zemlje, tuđih rudnika, tuđih salaša, tuđih zadužbina… Lako ih je prepoznati: zaraženi su, beznadežno, komunističkim virusom. Uvukli su se u vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore; ušunjali se, čak, u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Vlasnici otete imovine u komunističkom režimu, procenjene na oko 300 milijardi dolara, mogu i da pričekaju, važno je da Brozu vrate njegovo.

Narod se, doduše, malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u čudu: ko je ovde pobedio? Vidi narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi da se komunisti, mada se više ne zovu tako, sjajno drže – onako kako su ih učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama.

Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi se da su se ponovo ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjižice sa njegovim likom. Malo im što su naotimali, hoće još! Zato ih, bez okolišanja, treba privoleti da te stranke napuste i vrate se onom kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im reći: vi ste njegovi, on je vaš! Treba im, još, reći da su sve što je u njima bilo najlepše – mladost, intelekt, snagu, polet – potrošili služeći njemu i njegovoj partiji i da sada, kao islužene intelektualne rage, nikome nisu potrebni.

I tako, dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojeći da svoje tamne tragove pokriju demokratskom odorom, on, njihov vođa i učitelj, samuje na 16 hektara. Samuje i tugije, i pita se: “Boga ti…, šta bi sa mojom historijskom partijom od milijun i ćetiri stotine tisuća mojih sljedbenika? Neka mi se vrate, ćim prije!”

I treba da se vrate!

Dobro bi bilo kada bi mogli da mu vrate onu dvorkinju i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da sa njegovog puta neće skrenuti. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na uvo pevala onog dana kad je sahranila majku – kako, zaboga, da odbije njegov poziv! Šta je majka prema Brozu!

Vratiti obavezno i onog pesnika, što pesmama o njemu uđe u udžbenike: “Voli se tata i mama, voli se bata i seka, ali se najviše na svetu voli Tito!” Kažu da se taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: “Voli se tata i mama, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se najviše na svetu voli Koštunica!” Ima on, kažu upućeni, i druga imena, voli on sivog tića Nikolića, pa Todorovića, pa ljutu zmiju Kommmundžiju…

Njemu treba vratiti trgove, ulice i gradove; trebalo bi, možda, zbog stasalih generacija, ponešto dodati, recimo: Ulica ili Trg unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika.

Ako se Crna Gora do kraja “razbrati”, svakako će Podgorica vratiti njegovo ime. Ali, ruku na srce, malo je njegovim Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd; njihova sreća bila bi udvostručena da se zove Titov Titograd.

Njegovim sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada, ali ga treba ovako preimenovati: Titovo Užice – Ljubičica Bela.

Spomenicima treba dodati jednu mermernu ploču na kojoj će, na deset jezika, biti ispisana ova poruka:

Unesrećitelju Srbije, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu, srpski komunisti podigoše ovaj spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovoga grada.

Njegove sledbenike, što je moguće pre, sabrati oko spomenika ili na onih 16 hektara: odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora, od Srbije i Srpstva, ostalo iza njihove vladavine. Osim toga, videće kolhozne kazane pred kojima stoji milion Srba da bi dobili tanjir čorbe i parče hleba.

Iz knjige „Pamti, Srbine, i uspravi se“, Beograd 2010.