ПОДУДАРНОСТ

"И ове године примисмо и отправисмао у Богословију њих осам, све двојкаши и тројкаши.“ (Из књиге "Живот и Дело" епископа Браничевског блаженопочившег Хризостома).

Овај коментар је писан са намером да допуни нешто што није споменуто у чланку аутора Владимира Димитријевића, као и наравно да исправи једну грешку која по мени није смела да се догоди. 
 

Жао ми је што на овако један изванредан осврт ипак мој коментар морам започети примедбом. Из тог разлога сматрам да нећу бити погрешно схваћен.

 

Прво у јучерашњем првом делу, аутор је цитирао једног новинара, а онда данас исто понавља и овде, цитирајући магистра Чворовића, коме се ни у ком сличају не може замерити са каквом је стручношћу објаснијо процес и мутне раобте тзв. Црквеног Суда, који по свему ономе, не само што је Чворовић разјаснио, већ и по ономе што је мени познато, ти тзв. Црквени Судови личе више на једну циркуску представу, него на било шта што се правде и права дотиче. О томе опширније мало касније. 

Него шта у ствари хоћу да истеакнем као примедбу је то, да тврдње новинарке из предходног дела и господина Чворовића, да је Милоје "Грешни" први верник који је екскомунициран из СПЦ нису тачне.

Мени је познато, а да ли је пре тога било нечега сличног, не могу никако да тврдим, да ли или не, пошто немам довољно времена да идем у истраживање прошлости, да је 1983, године, човек по имену Коча Радојковић, који се супротставио беззакоњу канадског назвиепископа Ђокића, био са још тројицом верника екскомунициран, то јест изопштен из Цркве по кратком поступку.

Господин Рдаојковић је још увек, иако у годинама пун енергије и елана. По струци је нуклеарни инжењер и искључиво је поштен човек, а изнад свега веома интелигентан и у своје време одличан стручњак. Много је радио и још више допринео развоју Црквеног живота у Канади. Не кријем да смо и лични пријатељи. Па је, док је био подпреседник епархијског управнохг одбоара, управо због тога што, није дозволио себи да се повинује беззакоњу једног назовивладике, кога је инсталирао синод Београдске патријаршије, био са још троицом националних и родољубувух Срба, на првом месту поштених људи, жртва беззакоња оних које је како рече отац Јустин (Попвић) удба производила у више чинове у Црквеној Јерархији. "Удба нам је до сада поставила два патријарха."

Неправду изопштења невиних људи је касније исправио судија Онтаријског Првостепеног Суда г. Холанд. Касније, а пре случаја Милоје Стевановић назовивладика Аустралијски Добријевић је из цркве једним декретом изопштио 350 верника. Без икавог суда и доказа, већ и само зато, што му се ти људи нису допали. Пре овога још једном је канадски Ђокић покушао да почини беззакоње против седамнаесторице чланова ЦО из Нијагаре.

Захваљујући предходној пресуди судије Холанда, они су били поштеђени самовоље једног мање више тиранина.

Тек после свих ових догађаја дошао је на ред Милоје Стевановић. За своје  грешке немају право да се искупљују ни Чворовић ни Димитријевић. Они су ово све морали да знају, јер ако хоће да се баве истином кроз анализу, онда су морали да се мало дубље позабаве истраживањем и да до ње дођу. Ово утолико пре, пошто сам ја пре скоро четири године писао Чворовићу и нудио му сарадњу, но он није хтео да покаже баш никакво интересовање. Поред тога постоји читав низ не само мојих, већ и натписа других аутора о споменутим беззакоњима. Поготову о аустралијском.

Погледајмо шта у ослобађујућој пресуди против тираније једног назовивладике пише, и какав закључак изводи судија Холанд:

"The defendants and two others were indicted and were mailed notice of the hearing to be held at the Serbian Centre. Zarko Perak refused to accept the mail. Mr. Cirjanich asked about the procedure that was to be followed at the trial and was advised by Father Doder that:
The procedure for defending one-self in an Ecclesiastical Court is that the accused defends himself in person.
An ugly scene developed at the entrance to the Centre and Bishop Georgije and his entourage left. The accused, with the exception of  Perak, demanded access to the Centre but were told by Father Doder that there would be no trial that day. In fact, the trial was held later that day in the Bishop's house. The Court consisted of the Bishop as President, two priests as members, and a priest as secretary.

The decision states that:

"The Ecclesiastical Court has studied the whole subject of the accusation and after confirmed facts from the materials" excommunicated Mr. Radojkovic for life and the other three for lesser periods. The sentences were reduced by the Holy Synod of Bishops in Belgrade.
The "trial" was, in my opinion, clearly unfair. There was a denial of natural justice. The accused had the right to defend themselves in person. The three who attended at the place designated for the trial were told that there would be no trial that day. They were not given notice of the "trial" which was held that same day at the Bishop's house. I have no doubt that the trial could have proceeded at the Serbian Centre. The police were in attendance to maintain order. In addition, in view of the great antagonism that had developed between the Bishop and Mr. Radojkovic, the composition of the Court, with the Bishop presiding, left a great deal to be desired.
The accused, with the exception of Mr. Perak, appealed in writing to the Holy Synod in Belgrade. However, their appeal was not a new hearing and could not cure the defects of the "trial" of February 9th.
I conclude that the excommunication of the four members was invalid and that all are still members of the corporation.

У закључку судије Холанда као и у ономе о чему се бави и сам Чворовић не само да има додирних тачака, већ и потпуног подударања у ставовима. 

Судија Холанд примећује да тим епархијским, или како их називају духовним судовима председавају њени челници. То управо предвиђа да тако буде и сам устав СПЦ. Али колико је овде, поглавље устава СПЦ које обухвата црквено судство реалано и објективано, то се да видети из потоњих наведених поступака. Желим да додам, иако у свему другом, де је устав СПЦ , који је радила још пре Другог Светског Рата екипа еминентних правних стручњака, изванредан правни документ, њима се по мени поткрала ненамерна грешка. Јер ко је у то време могао и да наслути каква времена наступају. 

Дакле шта судија Холанд змера на првом месту, је објективност и независност судства СПЦ. То исто уочава и сам господин Чворивић. Јер ако је председник тог суда сам епископ, па је још исти укључен у сукоб са оптуженим, Холанд онда каже: In addition, in view of the great antagonism that had developed between the Bishop and Mr. Radojkovic, the composition of the Court, with the Bishop presiding, (...) (Надаље, у погледу када се велики антагонизам одвиао између бискупа и г. Радојковића, састав суда, са бискупом као председавајућим, (...) )" Ствара убеђење да се и ту много чега може приговорити." (left a great deal to be desired)

Шта се то може у ствари приговорити? Холанд сам, у самој увдној реченици у поглавље где расправља о црквеном судству даје јасно објашњење шта му је уполо у очи као веома сумњиво. Он дакле доводи у питање основу сваке одлуке једног непарцијалног суда, а то је објективност. (The "trial" was, in my opinion, clearly unfair.) Обратимо пажљиво да он реч trial (суђење) ставља под наводнике, а на крју реченице вели да то "суђење" није било фер. Онда, он се ту дотиче и непоштовања природног права, када су у питању ти и такви судови. Када сам касније једном приликом просекутора (тужиоца), попа Василија Томића у овом случају, упитао да ли зна шта је то природно право, није зано да реч једну изусти о природном праву.

Тако исто, како Чворовић, тако и ја, а и други људи који су бар и мало упућени у правну науку, а зар је овде потребно знање из правне науке, већ нас и сама логика наводи, да ту све, ама баш све, када је црквено судство у питању, нема никаквог смисла, логиге и поштења.  И да, када су црквени судови у питању, углавном ту се и не може говрити о судству и правди, већ с правом примећују и Чворовић и Холанд, па и јавност, у питању су мутне работе.

Оно чиме се није бавио судија Холанд, па примећујем и сам Чворовић то је о персоналитетима, менталитетом, мотивима, оних од којих су ти и такви судови састављени.

Иако и од раније пољуљано поверење али дефакто, од пре скоро више, равних дванаест година од тада, ја сам са поповима у Канади, и њихохвим им "владиком"  раскинуо, због њихових безакоња. Повод за потпуни разлаз је био неки поп Гњатић, који је уместо да се бави црквеним, он од црквене порте је био направио кафану. Када је на крају враг однио шалу, да би се бар нешто спасло "владика" Ђокић уклони Гњатића и доведе неког попа Миљојка.

Тај је Миљојко покушао да исправи односе са мном. Па ме позове да се једног дана видимо на кафи. Никако немогу, а да се отмем утиску да сам много тога у животу срео, али таквога као овога попа нисам. Тобоже почео је да ме убеђује. Хтевши да останем уздржан, и да му баш директно у лице не скрешем оно што о њему мислим, ја му се обратих следећим речима: "Човече ви само губите узалуд своје време, ако вама време не значи ништа, мени и те како. Ви немате никакву солидну подлогу, како у образовању, тако и знању да ме у вашим настојањима убедите. Изнад свега, да би неко био убедљив он поред знања и образовања мора да поседује и природну даровитост за тако нешто. Него да све скратимо. 

Ја сам навикао, када некога кога узимам да ми неки посао одради, да га интервијуишем, да видим је ли кавлификован за оно у шта хоћу да га упослим. Па исто тако, да би неко могао бити мој свешетеник он мора и нешто да зана и покаже. Деде Димитрићу, да ми сада изустите десет Божијих заповести, како бих ја могао да одредим и прихватим вашу понуду да ми будете свештеник." 

Веровао то неко или не, али није зано ни једну. Не верујем и дан данас да и једну зна. Од недавно се одселио у Хамилтон, и прича тамо како ја ето знам црквена правила боље од свих попова и владике заједно (!?)

Када неко говори о суду који је судио "Грешном" Милоју, да ли се тај запита, колико знанња и образовања поседују попови које наименује неки "владика" да суде и пресуђују? Да ли су они способни да десет Божијих заповести изусте? Тврдим, иако их никада у животу нисам видео, нити срео, оне који су судили Милоју, да не само што незанју да их изусте, када би и то знали, они не би били у стању да објасне њихово значење. Шта такви онда у опште занју шта је право, судство, правда и правичност? Ма, проблем није само што они не познају основне ствари, него су им и "владике" такви исти. Ко мене може убедити да један "Хризостом" кога је удба, која је за њега знала да је хомосексуалц, покупила са улице, (он је предходно био као проблематичана особа избачен из средње школе) и послала га на Свету Гору, да разори Хиландар, да он без дана неке теолошке наобразбе, било је шта за живота  знао о овоме о чему говорим. Такав је и канадски Ђокић, па онда и Јован из Крагујевца, па и сам поглавар Београдске патријаршије монсињор Гавриловић, и тако редом. 

Икао на звезде лаје не верујем да и моје кумче сАтанасије зна за Божије заповести. О драстичном стању међу јерархиом београдске патријаршије говори и податак да је студента од споменутог сАтанасија, Ђокића млађег, како рече отац Јустин, патријарх кога је удба поставила, Герман по налогу његовог духовног оца Лонгина тузланског, иначе сада и доказаног удбаша (видети књигу Чувари Југославије) слао тај исти Герман чак у Британију, да наводно тамо заврши магистериум, и он је се колико је мени познато, од туда вратио са звањем магистра, мада ни до данас не зна једну реченицу на енглеском изговорити(!!!) Треба ли ићи даље?

Шта онда рећи каквим се мотивима ти људи руководе? Не занма да ли је на тај део у опште потребно губити време. Ипак да додам, то су људи којима је основно обележје похлепа, јер они за биље нису ни научени, те из тог разлога такви и преко мртвих би газили, само да им се положај који су незаслужено стекли не угрози.

Менталтет таквих људи је катастрофалано поражавајући. Укратко то је менталитет што отац Јустин рече ништавнијих од најништавнијих. Менталитет најнижег сталежа и примитивизма.

Ако би се установило да и заиста пре ових наведених изопштавања верника из Црквене заједнице, није дакле таквих појава раније било све до времена осамдесетих, онда се лако може извести закључак, због чега је та појава сада омасовљена. Ради се о неспособности и примитивизму оних, који како рекох су се незаслужено докопали положаја.

Неки ће помислити, па о чему говорим када и кандаског Ђокића подврагавам руглу и критици, јер он наводно није, као и још неколицина њих пристао уз Ватикан? Моје је питање, а у чему то они и заиста нису? Само у томе што они не упражњавају те такозване новотарије у литургији, не значи ништа. Моје је да они то не чине из добрих намера, већ сам убеђен да су лењи а и неспособи, па их мрзи да и то зло, које подмеће Ватиканско подземље изучавају. У свему другом, у похлепи за добрима црквеним, у похлепи за новцем, тиранским односом према потчињенима, покушавају да се на исти начин односе и према обичном свету, али наравно то у овом веку им не полази за руком, у томе се они од славопаиста не разликују за једну ајоту.

Изузетак је наравно увек био Владика Артемије те зато и он као и "Грешни" Милоје није више под јурисдикциом београдске патријаршије.

Шта нам је дакле у овим условима чинити? Отац Јустин у споменутом писму јасно и гласно на једном месту упитавши "свете оце" онога времена шта они то заправо чине, он каже: "Шта је Београдска Птријаршија (ја никада нећу рећи Српска Православна Црква) по свему томе предузела? 

Овим геслом нам сам теолог над теолзима ставља до знанња да се београдска патријаршија изопштила сама из СПЦ. Јер за Бога, оно што чине они који прихватају јурисдикцију Београдске патријаршије, и како поступају, тако није поступао Свети Сава и сви они који његово дело пазе и поштују. А он је колико је мени познато у ствари оснивач СПЦ. СПЦ са неделима, само овде, а да не говорим на другим местима побројаним, нема ништа, и она се са тим неделима које чини Београдска патријаршија није у сагласности, и нити се може сложити. Београска патријаршије није СПЦ, већ би требало да буде њен део. Али ккао она не поштује основна канонска начела на којима је СПЦ утемељена, она део СПЦ више није, и нити може бити.

Јер сви они који се оњен свеустав устав СПЦ, о њено морално учење, огрешише они њој не припадају.

Милоје Стевановић је кажњен не од Цркве, те тако није из ње изипштен, већ је кажњен од једног ванзаконитог клана, и тај клан сматра да он, па и сви ми који његова правила не прихватамо њима и не припадамо. Господин Милоје Стевановић, као господин човек овде није изузетак. Ја сам већ одавно одлучио, и њих одписао као да и не постоје, и са њима немам никавих контаката и додира. На то сам поносан. И мислим да и сам Милоје Стевановић треба да се на исти начин осећа.

Једино у чему су они опасни, опасни су у томе зато што, у једном безакоњу, какво влада у ономе што су данашњим генерацијама Срба у наслеђе оставили комунисти, могу своје лоповлучке страсти да спроведу до краја. Могу они, и у позицији су, да сву имовину Славних Немањића посредством унијаћења, на тањиру предју шефу ватиканског криминалног подземља. Овде дакле треба отворити ново поглавље, и запитати се, како да се тај криминал који предстоји спречи? То је значајно а не они.

Чуди да аутор Димитријевић или пак господин Чворовић нису се дотакли најболније тачке, а то је кадровско питање данашње унијатске Беогрдаске патријаршије? 

Одговор на питање о бедној, о тој поражавајућој ситуацији о кадровском квалитету унутар данашњег назовисвештенства и назовимомаштва, на које нас наводи Димитријевићев чланак овог пута ја не бих хтео много да говорим. На то питање дао нам је у одговор који се налази у прелогу, пре много година, епископ Хризостом у само једној реченици. Извор проблема са којима се данас суочавамо неизоставно лежи у ономе што је у тој реченици описано.

На крају ако два правника у два различита дела света без икаквих доирних тачаке, долазе до једног те истог закључка о једном истом проблему, у чему се у погледима и убеђењима не мимоилазе ни за једну козмичку честицу, требали се онда било шта додатно питати. Или боље буди речено, ко и о чему треба да се запита у овом случају? Милоје, Коча, Артемије и остали прогањани или неко други?