Њањави у сутрашњој актуелности издаје!

Не бојмо се од фиктивног терора Горштака  

Спашавајмо се од њањавих Михаиловића!!!

Пише: Јнако Бојић

Мада сам за писца Михаиловића раније онако тек уз пут чуо, и мада од њега баш упрво и ништа нисам прочитао, до ове у ''Трпимо терор горштака'' скандалозне изјаве: ''Ми, хоћу да кажем, у ствари трпимо терор неких горштака
проглашених за такозвану динарску расу, који су напустили своје козе и овце у планини и незвани дошли у један питом и доста њањав свет да му кажу да су најбољи и да имају право да му седе на глави.''  (НИН:у од 29 октобра 2009). А и то не бих прочитао, да ме један коментар извезног Јеремије, упућен на моју адресу није изазавао да прочитам ''Академиков'' фамозни интервију. После чега сам поставио себи питање: Свак ли данас може бити, па чак и онај који води порекло од њањавог народа академик!?  Те тако сам и  изгубио вољу и жељу да било шта више ''академиково'' погледам а некамо ли прочитам.

Пошто нисам из те ''културне њањаве расе'' Шумадинаца, а и не припадам оним Динароидним Горштацима, које клевеће академик, не знам где би пак мене оваквога, њањави академик сврстао.  Рођен сам у селу Гривској недалеко од Ариља, иако то недалеко, је свега 12 километара, од моје родне куће се не може видети Ариље, којег закаљају валовити предели. Могуће да ће и мене академик после свега овога сврстаи у те његове горштаке који су напустили гладне козе. С обзиром да сам одавно уочио да се велике користи нема од њањавих, живим далеко, од њих, а иако сам са села, нисам имао ту превелику част да напасам гладне козе, јер су им њањави, чим су се докопали власти 1945. изрекли смртну пресуду, па зато нећу моћи да подлегнем ''академиковим'' стандардима и да се у било коме смислу вратим гладним  козама. 

Међутим желео бих да књижевнику ''академику'', а видим и стручњаку за антрпологију и етнологију упутим неколико питања. Од куда он сада доводи  југословенство у везу са српским питањем? И где је то академик Јован Цвијић написао да сви Шумадинци, поготову они њањави, треба да изгину да преостали део српства приведу једној држави??? Ово је једна озбиљна оптужба упућена на рачун академика Цвијића, а  с обзиром да сам и сам, доста toga што је Цвијић написао прочитао, нигде ову констатацију данашњег њањавог академика нисам пронашао у Цвијићевим делима.  

Пала ми је у очи та констатација да се целокупни терет југословенства баца на рамена једног ученог етнолога и антрополога, Цвијића, а да се при томе губи из вида, да у томе смислу није поштено само оптуживати једног Цвијића, већ ево да констаујемо и следеће: ''Србија ако остане пасивни посматрач Словенског покрета око ње, изгубиће своје позиције на Балкану, одрећи ће се своје мисије и постати предмет за исмејавање у целом Словенском свету.'' Јован Ристић, Српски Конзервативци (1877). (сиц)

С обзиром да је академик и државник Ристић рођен у срцу Шумадије - којој он категорији по оценама једног књижевника Михаиловића припада? Горштацима или њањавцима?

Иако никада, осим у основној и средњој школи, када су ми пумпали у главу југословенство, али не оно право, него оно њоњаво комунистичко, нисам био одушевљени Југословен, ипак констатујем да су Југославију, не због тога како Михаиловић тврди да се остали Срби сакупе у једну државу, већ као визију стварали највећи умови са тог Јужнословенског простора. То је непобитна чињеница. А порушили су је, на очиглед свих  нас, они најгори, они њањави. Опет непобитна чињеница.  Због чега је то тако?

Ми не трипомо терор горштака, како то тврди њањави академик, који су напустили гладне козе, него терор њањаваца који на жалост никада нису били у стању да напасају гладне козе, јер их никада нису ни имали. Да сада парфразирам једнога који је постао великан у нашој историји, а почео је своју животну школу и каријеру чувајући козе, па он вели овако: Од све стоке коза вам је најоштроумнија животиња. На даљини од четири до пет километара оне осете башту с купусом или неакав млад воћњак - њихове праве посластице. Где упадну ту направе праву постош. (...) После успешно скоро четворогодишњег издржаног практичног курса чобанина и водича волова, 1, окобра 1865. године, после дуге препирке са сеоским кметом, одведоше ме не с вољом у школу рибничку... Из књиге Војводе Живојина Мишића, Моје успомене.

Чини ми се овде, мада можда и грешим да они који су чували и напасали гладне козе постану војводе, а они који тај каурс, који војвода спомену, нису завршили остану њањави, па  су им онда за њихову њањавост изгледа страшно криви  некакви Горштаци.

Како споменух, не трипимо ми Срби у целости терор тих Горштака, који су напустили гладне козе, него управо терор оних њањавих, који козе или нису знали да сачувају, или их никада нису ни имали. Јер, за Бога, ко су били Пенезићи Стамоболићи, Минићи, Милентије Поповић, Добривоје Видић, браћа Марковићи, па још и када се њима надода Мирајна,  Радован Дражевић, Стеван Дороњски, Александар Ранковић, Слободан Пенезић и њихови миљеници, Али Бериша, Махмут Бахали, Владимир Бакарић, Јожа Врховац, а да не спомињем и шлосер – маршала овде,  поред, Темапа, Ђиласа, Јованића, Бубњева и још неких, некако ми се чини да су ови Динароиди, још и били у мањини у односу на ове њањаве, каспе српских душа. Али морао би ''академик'' Михаиловић да зна и то, да не постоје само њањави беспосличари, који нису напасали гладне козе у Шумадији, него да је таквих било и Динароида. Рецимо, нити су Јованићи, нити пак Вукмановићи, нити Ђиласи имали и напасали гладне козе. Били су они уличари, њањави бекућници и нерадници, исти као и ови њањави, куртулолози из Шумадије.    

Поред тога, после ове фамозне изјаве њањавог  ''академика''  мени се наметнуло једно друго питање. Да ли и заиста српство мора због тих и таквих њањавих да преживи катастрофу? И да ли су ти њањави ''академици'' свесни да оваквим изјавама они заговарју повратак у Београдски пашалук? Пројекат који су нам одредили шлосер -  генерали и пуковници, на челу са њиховим ''великом''  вођом шлосер –марашалом, ратним другом и колегом Адолфа Хитлера?

Чудновато да данас међу нама има и таквих!? Тако се догоди недавно, да ето тако једна културно савршена шумадинка мени каже: “Па знаш Јанко, ја сам Шумадинка и страшно презирем ове примитивце изван Србије.” Да је бог убије, нисам до тада знао да је цела Србија само Шумадија. Од тада сам почео да проклињем једног другог академика, Михаила Пупина што ме је сасвим другачије научио.  

Или пак - деси се јеном, да ме неко подсети на једну форумску дискусију. Нека опет Шумадинка, држи предавање неком Горштаку, како је ни брига није што се Босна може поисламизирати, јер њен је дедда стао уз Карађорђа, па јој је у наслеђе оставио Шумадију да у њој она Србује. Не могох да се уздржим, па се умешах у ту дискусију, да јој ставим до знања да је мој прадеда ратовао уз Карађорђа и Милоша и био веома поносан на то све. А да је мој деда био на демонстрацијама у време анексионе кризе, а онда када је зов патриотизма и националног интереса, понаоса и спаса, проговорио, деда је са пушком у руци се одазвао томе зову да се неправда Хасбурговаца предупреди.  И био на то све веома поносан. 

Враг би то све знао, можда су и ови њањави у праву. Можда је те горштаке требало оставити и препустити тој Хасбуршкој културолошкој еврпеизацији. Могуће да би их она на други начин уздигла на виши ниво ''цивилизације''. Кажем можда, јер ево и ја због тога што су њањави изрекли смртну казну козама, нисам се имао чиме  занимати, него спаковах кофере и кренух у свет. Један горштак, у том свету види да поред њега има и те како успешних и других горштака, од добрих индустријалаца, хотелијера, руководилаца у великим предузећима, шефова форенсичких лабораторија, и тако редом. У том свету има много више оних њоњавих, који су се ту родили, читав низ генерација уназад, које ни тај всоки културализам није могао да уздигне ни на какав пиадестал. Али за дивно чудо, овим Горштацима нико овде не приговори па чак ни ти њањаљви, због тога што су напустили гладне козе да им седе на главама. Већ смо као горштаци веома пажљиво прихваћени за ту средину.

На крају хтео бих да направим једно поређење. Споменух Јована Ристића, једног од најуспешнијих српских дипломата и политичара. ''Сива еминенција,'' како га је звао и поштовао ондашњи државнички и дипломатски свет. Школовао се код Леополада Ранкеа. Вратио се назад у Србију, и њој помогао да се уздигне. Одисао је примером и отменошћу и није био њањав. И полагао велику наду и веру у Свету земљу Србију.  Паде ми на памет Зоран Ђинђић. Управо један од тих њањавих, који се  опет школовао у немачкој са вером у ''светог'' Карла, и његов интернационализам.  А онда када тај ''светац'' банкроптира  Ђинђ прави заокрет и почиње да верује у ''свету'' карву музару, звану Европа. Оно како ствари стоје, јесте она једна музара, али слабо ће Ђинћевци од ње моћи да посисају било шта. Има много оних других телића које она треба да надоји, пре њих. Можда би им је боље ипак било да размишљају о једној гладној козици, па да је нахране и помузу. Козје је млеко много боље, укусније и хранљивије.

Констатације ради. Јован Ристић је заједно са Љубомиром Каљевићем изградио и такве државнике као што су били Јован Авакумовић, Стојан Протић. Никола Пашић.  А Ђинђићева школа њањавца, је породила Јељциновог имењака Бориса Јуниора, Дачића, Цветковића, Јеремића!?

Немојте ми само рећи да је и Ђинђић оставио гладне козе у Посавини, када је кренуо у Франкфурт.

   

Па бих зато, уместо закључка ставио на увид свим њањавим ''патриотима'' и ''aкадемицима'' који би да Србију поново сабију у Беградски пашалук  на увид и ове речи академика Цијића. Можада не би било лоше да ови данашњи њањави, или ако им боље одговара, академици који воде порекло од њањавог народа обрате пажњу на последњу реченицу. ''Лакше је у народу пробудити лоше него добре особине.''

______________________

ПРАВЕ И ЛАЖНЕ ПАТРИОТЕ

Систематски национални рад најпросвећенијих људи само је први ступањ рада који треба што пре почети. Иза тога долази главни и најтежи посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива... Вама је јасно да мислим на истински патриотизам а не на патриотске фразе, које се по навици, у свакој прилици изговарају. Не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде ,на послетку не на патриотизам који је нешто засебно одвојено од читавог живота. Сасвим другачији патриотизам треба да обузме цео народ. Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца.
Наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада. Али у нама има тако много јаких клица и зачетака, затим су спољне прилике и у осталим српским земљама и светске тако повољне да је ово, изгледа, згодно доба у коме треба систематским и интензивним радом формирати и направити нашу средину способном за велика национална дела. Због повољних прилика у томе ће се сада најпре успети. Мени се чини да су ова два три основна погледа према којима треба радити.Најпре треба почети онде где је могућно најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. То је код наше најбоље интелигенције, која највише зна, затим код других људи бољих осећања. Они треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност и личности које раде не смеју да се виде, но рад и резултати рада. При томе треба да инстинктивно буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде. Они треба у свим правцима да потпомажу велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе. Има нарочито два правца у којима би се такав рад могао одмах и стално осећати.

---

Стално се морају национални интереси стављати изнад групе и појединца ма ко они били

Наше шовинистичке фразе свет ће тумачити као знак незрелости

Национални рад мора бити оснажен ширењем напредних идеја

ПАТРИОТИЗАМ КАО НАЈБОЉЕ И НАЈПОНОСНИЈЕ ОСЕЋАЊЕ

Лакше је у народу пробудити лоше него добре особине

Додатак  тренутној актуелности

Недавно један мој пријатељ изузетно поштен, родољубив и патриотски оплемењен човек, када је Томанија Николићи био изабран за шефа београдског посткомунистичко-комунистичког режима, тај мој пријатељ написа: "Најзад Србин!" Aлудирајући да после Броза, Милошевића, Ђинђићија, Боте Тадићија еве га коначно, пошто је Николићи из Крагујевца, као Србин је победио. Мислећи при томе да они који су изван Шумадијско - Мачванског региона иако Срби, по њему као и по овоме њањавом академику су такви неки други фиктивни Срби. 

Позовем га и упитам га: "Да ли мислиш да се мало ниси прешао?" Он онда мени врати лопту да ја као и увек терам своје. То што ја терам своје је дошло од оне чувене изреке Мартина Лутера Кинга, који је с правом тврдио, да се хумано биће не цени ни по религиозној, ни по етничкој, нити пак по расној припадности, већ по карактеру. 

Зато се по мени ни један Србин који се декларише тако, не може ценити по регионалној припадности, већ по карактеру и етици. 

Јутрос ми пријатељ посла писмо и коначно је прихватио моју тезу. Фукара је фукара, био он/она из Куршумлије, Крагујевца, Бање Луке, или Подгорице. 

Сутра у Бриселу сем неким чудом комунистичку ће капитулацију потписати три ретардиране фукаре. Одакле су? Па ето сви су из,  по мом пријатељу, они су из Србије.