НЕ ИДИ ЧУДО НА ЧУДО!

Писмо које следи и које читалац добија да има испред себе писано је више у виду једног подругљивог чланка, него као врста обраћања личне природе. То је писмо које сам још 27априла ове године упутио попу Павловићу из Хамилтона, једном од тројице или четворице најагилнијих попова из Канаде који подржавају инквизиторе из политброа ЦК Београдске Патријаршије. Друга двојица су попови Гњатић и Рајић, тако да оно што поједина средства информисања у стилу писама читалаца пишу да су Георгијеви противници управо попови из тзв. раскола, није тачно. Попови Рајић и Гњатић су не само Георгијев избор, него његови дугогодишњи миљеници, а Рајић му је у више наврата деловао као телохранитељ. 

Чак и поп Томић један од суппер покварењака, и што га неко назва да су његови манири више у стилу друмских разбојника а не нормалног човека, да не говоримо о некоме ко претендује да буде свештеник, јер ту када се о попу Томићу говори, то ја најбоље знам, не може се говорити ни о каквом свештеном лицу. О томе ћу ако добијем времена неком другом приликом.

Решио сам да писмо објавим после ишчитавања чланка професора Чавошког, где за чудо нађох доста подударности са професорем, о ономе о чему сам и сам дискутовао и писао у годинама када су униати београдске патријаршије, били решени да по сваку цену протуре један илегалан акт, који је сада захваљујући упорности групе из Кливланда запао у проблем, и који ће њиховом упорношћу бити оборен на цивилном суду. 

У другом делу писма иморалном попу Павловићу који се, на крају, међу првима нашао да призна илегални документ назван уставом за Северну и Јужну Америку, у том делу сам поновио пудударност својих размишљања о ономе, о чему је и сам професор Чавошки извео сличан закључак моме. 

У научном се свету сматра, да када две особе, не знајући једна за другу, проучавајући неки проблем дођу до истог закључка којом методом да се тај проблем реши, независно једна од друге, па се тако и каже, да је тада постигнут највиши степен у доказном решењу проблема. Као на пример када су Тесла и Михаило Добровољски решили проблем трансформације електричне енергије у високи и ниски напон, како би се ова уз високи напон могла преносити на велике удаљености са миниманим губитцима, а онда да се поново врати у ниски напон како би се практично могла користити. Добровољски је тако разрадио план за први трофазни елктрични генератор и израдио пројекат за прву електричну центарлу 1888, чија је изградња завршена 1891, у Лауфену на реци Насцкер, одакле је енергија пренесена трофазним системом у Франкфурт, на удаљеност од 175 км са свега 25% губитака, за оно време када је у питању степен искоришћености  ово је било врхунско решење.

Неколико година касније ће и Тесла независно од Добровољског разрадити план за трансформацију електричне енергије од Нијагаре до Хамилтона на удаљеност од 40 километра. Трећи проналазач Галилео Ферарис дошао је до истог решења као и његова два предходника, мада није доживео да оствари сличан подухват.  Нити је Тесла знао да постоји Добровољски, а нити обрнуто, опет они нису знали за Галилеа, нити овај за њих.

Овде када су у питању моја, и размишљања професора Чавошког се не ради о решењу научног проблема, ради се више о логичном приступу једној осетљивој материји, са истим закључцима.

Свештенче Павловићу,

Пре једно можда седам дана неки моји пријатељи док смо заједно пили кафу поведоше расправу о теби, и неко рече да си се обраћао аутору писма упућеног смутењаку Милану Лешићу, који наводно води главну реч у уклањању Георгијевом из Канаде, где аутор спомиње неког попа Воскарића, који се го крио по кукурузима!? Шта је тај поп радио го у кукурузу појма немам, а то се из писма не види јасно? Ако је кукуруз брао зашто је то морао да ради го?

Вероватно ту постоје неки разлози, као на пример један, што ми га једном исприча један шумар, рођен у мом селу који је био на службовању у једном 30 километра удаљеном од мог, другом селу, званом Брезова. Каже шумар како је једнг дана ишао у обилазак свог региона негде око ручка утабаном стазом која је водила кроз нека кукурузишта. Наоблачило се и хоће град да удари. Идући тако он наједном чује како један женски глас  из кукуруза виче: „Не иди чудо на чудо, веће чудо вамо него тамо!“ Завири он тако у кукуруз, када каже, тамо једна млађа жена се скинула гола, окренула се према облаку, и из свог гласа виче, оно што унапред написах. И то је дакле био тај женски глас. Она је ваљде на тај начин покушавала да заустави градоносни облак.

Када је видех, и ја се, вели шумар, нађох у чуду па јој довикнем: „Извини! Ко је сада од нас двоје веће чудо?“  Тако ја нешто размишљао, да је тај поп Воскарић се као и шумар нашао у чуду, па се ето скиноу го у кукурузу?!

Када врага, како написах, веле моји пријатељи да си се ти попе Павловићу већ обраћао аутору споменутог псима Лешићу, а само да подсетим, Лешић зна о цркви исто онолико, колико ја знам о „чудесима“ бајања облака који просипају градоносну кишу, и да си попе бре, претио аутору, да аутор може да одговара за спомињање попа Воскарића у споменутом писму, због наводног рзлога да си ти у том писму у ствари тај поп Воскарић па, си тако у лику Воскарића себе препознао?  Могао би под једним условом да предузмеш нешто, а то је, да ти имаш још једно презиме за које нико до сада осим тебе и аутора није знао. Ако је аутор употребио фиктивно презиме, онда ти немаш основ за покретање акције? Још горе по тебе је, како ти попе да сада препознаш себе у том фиктивном презимену, ако ти заиста се ниси скидао го по кукурузу? Да ли је могуће, да си се и ти нашао у чуду, као онај шумар из мог села или је ту нешто друго у питању?

Како ме замоли један  уредник једног београдског часописа , мој пријатељ да му опишем  ситуацију по питању ове гужве око Георгија, твог владике, кога си на пуна уста код мене хвалио, а сада се око бизниса посвађасте, и тзв. синодске комисије, хоћу да ми одговориш на ова, и ово доле додатно питање, у најкраћем могућем року. Уколико ли ми не одговориш ја ћу онда написати чланак по личном убеђењу, где и тебе нећу заобићи.

Према стауту епархије канадске, тебе, свештеника Добрицу Обрадовића и попа Гњатића, Георгије као епископ споменуте епархије има право да вас сву тројицу рашчини. Што је још драстичније по вас, не само да он има право на тако нешто, него по том статуту он је обавезан да то и учини, јер, ти рецимо имаш радионицу за прављење свећа, кажу ти не правиш свеће него попадија. Немој да се лажемо. Па сети се попе када смо ти и ја разговарали о прављењу свећа и када ти потражи онај восак који је мени оставио један пацијент моје супруге, чувши да и ја знам да правим свеће. Али како се ти не нашали да понудиш цену, ја се још мање нашалих да ти восак дам низашта. Не брини, пречистио сам ја тај восак, и сада га користим као базу за један козметички препарат. Поп Гњатић је имао две пицерије, једну овде у Лондону, а другу чујем у Новом Саду.  Свештеник Добрица Обрадовић је поред тога што је обављао свештеничку дужност радио у фабрици.

Да би се отарасио Добрице, Георгије је, ако ме сећање не вара 1995, године,  дакле више од петнает година оснивања канадске епархије и исто толоко његовог владиковања, због њега написао први статут епархије канадске. У том статуту надодат је члан по коме свештеник поред свештеничке дужности нема право да се бави никаквом другом делатношћу.(сиц)

Да занемаримо то што се овај члан коси са повељом УН о људским правима, он је такође у супротности са оним делом из канадскиог  устава о гаранцији људских права, па да и то занемаримао, али не можемо нешто друго. 

Тај стут је одобрио сабор епископата Београдске Патријаршије, ја никада нећу рећи СПЦ. А онда један члан синода, ондашњи, а патријара Београдске Патријаршије, и слугања шефа ватиканског подземља данас, потписао је у име синода те исте патријаршије писмо, по коме се одобрава статут за епархију канадску, па се у том писму каже: „ ... умољава се епископ канадски г. Георгије да он тај стаут региструје код канадских власти, и тако епархију правно заштити.“ (опс)

После доношења смућеног устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, који, како видмо према судском процесу, који тренутно тече у САД-ма, по том питању, и тај устав постаје нелегалан и биће највероватније понишштен, Георгије је нешта преправљао тај његов, као да га усклади са уставом, статут. Но и по том уставу, исто као и према преправљеном статуту, опет свештеник нема право да се бави другом делатношћу.

Господо, по споменутим стауту и уставу, ако су они правни документи, Георгије је дужан да Добрицу и попа Гњатића, кога сам ја због власништва пицерија назвао пица - поп, рашчини, пошто се нису повиновали правилима статута. Добрица је дао оставку али то није довољно пошто је наставио да ради у фабрици, а поп Гњатић се повукао са свештеничке дужности зарад послодавства. Када је са „јаким“ предузећима стекао и завезао, Георгије га није рашчинио него му чак и парохију дао.(сиц) Тебе је Георгије дужан да упозори, да ти не смеш због споменутог члана статута да имаш радионицу свећа, а и твоја попадија не сме исте да прави и продаје цркви или црквама, због сукобљавања интереса. Те уколико се ти не би повинуо епископовој опомени, дужан је да покрене поступак  и твога рашчињења. Ово све по уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку, и статуту епархије Канадске. АЛИ!

Ово да се свештеник не сме бавити другом делатношћу поред свештеничке дужности, није предвиђено правилима Васељенских Сабора, а нити је то предвиђено Усатвом СПЦ. На крају није забрањено ни обичјно ни практично. Свештеници су раније, у време мог детињства, не знам како је сада, имали читаве економије. Те тако ако је епархија канадска још увек део СПЦ, горњи чланови не важе, иако их прописују усатав за Северну и Јужну Америку, и   стаут за Канаду. По тој основи и под условом да је епархија канадска саставни део СПЦ  ја сам се ставио на страну свештеника Добрице Обрадовића, по њој сам га бранио, и ступам и даље у његову одбрану. За тебе и попа Гњатића, знајући вас обојицу као најобичније протуве, савршено ме не интересује како ћете се ви бранити од чланова који су статутом предвиђени, а од сабора и синода одобрени.

Моје питање по овој спорној тачци теби је. Као један који је сведочио пред синодском инквизициом која је недавно боравила ту, и у твојој цркви саслушавала сведоке, какав је њихов став по питању статуса епархија у САД  и Канади, јесу ли оне још увек део СПЦ? Оне само могу то бити ако се укину устав и статут. Ако устав и статут се не укину, онда, по којој основи су они у опште вршили инквизиторијум против Георгија: а) ако овај има посебан статус, јер је његов стаут у супротности са уставом СПЦ, па самим тим он и његова епархија нису део исте орагнизације коју засебан правни дикумент регулише; б) како они могу онда да расправљају, а чуо сам да јесу, о неким канонским прекршајима Георгијевим? в) јер, у том случају први ко је прекршоио каноне су синод и сабор, који су одобравањем додатних устава и статута, ефективно, бар ове овде на овом континенту, постојеће епархије одвојили од СПЦ; г) те имају ли они намеру да ту аномалију исправе?

У противном, по мени, а богами како видим Милтон оштри копља, у наредних неколико година, а можда и читаву деценију, канадско правосуђе ће због, глупих чланова епископата београдске патријаршије и доброг дела свештенства исте,  бити прилично запослено, да реши, а да ли ће и моћи да реши, творевину глупака?

„И дође будала па направи кућу на песку и од лошег материјала. Дунуше ветрови ударише олује и порушише је!“ Требало би сада да дође онај паметан па да кућу сагради на чврстом терену од квалитетног материјала, тако када дуну ветрови и ударе олује је не поруше.

Молим те свештениче Павловићу да ми на питања одговориш најхитније.

Јанко Бојић

На исту тему темељитих чуда овога доба - додатк. 

Жлим да напоменем једно. У писмима читалаца која се појављују ту и тамо као отпор хајци везаној за Георгија Ђокића, читам неке велике хвалопојке и славопојке Георгију и то некако све у стилу изградње култа према једној личности. Изгледа да су се неке навике дубоко уклесале у психу нашег несрећног човека из редова данашње генерације. То не решава проблем. Чак и када би било истина, да је како неки написаше Георгије био добар епископ и наводно скромна особа?! Далеко од истине. Ми данас немамо добрих епископа. Најбољег међу њима Артемија су на један илегалан начин, слично поступку према Георгију и Филарету уклонили унијати из политбироа ЦК Београдске Патријаршије. 

Нама који се опиремо споменутим унијатима, шта је преостало, није да бранимо личности. Јер, поготову Георгије није особа високих квалитета. Напротив, он јесте проблем, али проблем друге и мање опасности, него чланови унијатског тима полотбироа ЦК Београдске патријаршије. Он је проблем локалног карактера, особа, који не поседује одлике руководиоца, па самим тим није био способан да успостави хармонију и да учврсти везу са народом, подигне себи углед, како би у њему уживао подршку, онакву какву су имали некадашњи епископи из старе генерације. 

Зато, Георгије не сме никако бити субјекат, већ објекат који треба користити у борби против папских слугања и проститутки из београдске патријаршије, чији политбиро наводно суди Георгију за канонске прекршаје. Куда ћете већи канонски прекршај него што га је направио пречасни фратар Џомић када је венчао педере, и то на територији митрополије Београдско - Карловачке. Шта је поводом тога предузео челник београдске патријаршије, пошто је споменута митрополија на подручју које је под његовом јурисдикциом? Није предузео ништа.

Док, минимално шта је морао да уради, морао је да рашчини попа Џамболају, и да покрене још додатни поступак за његово екскомуницирање. Пошто није, онда замислите какву нам правду дели београдска патријаршија, која сада води хајку против Георгија? Где је једног од главних инквизитора кардинала Цетињског Радовића, Георгије на заседању политбироа ЦК Београдске патријаршије, мање више прозвао да је лопв, јер је проневерио скоро 200,000 долара, на шта се овај није опирао, нити је на Георгијеву тврдњу уложио деманти, нити пак било какав контра-аргумент. Тачно је да црква у Бару нема иконостаса, али за кардинала то није нешто што би га бринуло. И онако се он на устоличењу последњег шефа Ватиканског подземља, са њим сликао под руку као да му је на крају привенчана невеста. Кардинал са Цетиња није невин, али с обзиром да је доста времена провео школујући се у језуитским школама, онда она фотографија двоје испод руке истих полова, може да нам свашта представи. Ми немамо довољно података о интими те двојице, Бургиља и Радовића, па да описујем како, и када се толика љубав међу њима развила.

Није на одмет споменути овде и Милана Лешића, који да би спасао свога рођака Лонгина, коме група из Кливланда не прети само са опасношћу укидања споменутог илегалног устава, већ и да ће га даље гонити за нестатак преко милион долара из касе митрополије Ново - Грачаничке. Лешић који појма нема ни шта је Српство, о Цркви и Светосављу овај  благе везе нема, али како пара има, он се хвали како је Радовића и још неке бискупе, па и самог челника БП већ толико поткупио, да ови, а поготову Радовић, нема сада где, него да до краја спроведе хајку, како би Милан једног девијантника довео у Канаду. Мислећи да ће га на тај начин спасти одговорности. О чему се овде и заиста ради?

На крају још један додатак у вези фратра Џомића. Разговарам са неким свештеницима, хајде да њима пошто су мало умеренији и одам признање, па да их не зовем поповима. Тројица њих, ми тврде, нешто веома смешно, у вези попа Џамболаје. Прво они кажу да поп Џамболаја није знао да су она двојица што их је венчао у Цркви Ружици педери??? Еј бре, питао сам их као није мога да зна да ли су или нису и који је давалац а који прималац, па видео је то из крштеница ваљде? Не није видео, сматрају ови свештеници пошто Џамболаја предходно им није тражио крштенице. Чекај, ово мени личи на лекара који је преписао медикамент, који није одобрен од надлежног министарства јер, није проверио да ли је лек уписн у CPS, а онда на фармацеута који је такав лек издао а да није ни тражио рецепт, и он није, иако је као и лекар морао да провери податке да ли је лек одобрен. За оваква недела овим професијама предвиђене су кривичне одговорноти и законске казне, а оба професионална удружења, лекарско и фармацеутско,  покрећу дисциплинске поступке и укидају им дозволе за бављење том професиом. Шта би овде када је Џамболаја у питању, где је Црква, где су канони? Ја заборавио има онај смешни карактер и још смешнија карикатура Јефтић у пензији, који рече, да каноне треба закачити мачку о реп. Да се разумемо и треба. Поред оваквих чланова епископата, мачак би пре научио правила (каноне) и боље их разумео од њих.

Ево и зашто. Мени споменути свештеници ударише у тврдњу како сада, пошто је по њима поп Џамболаја, како није проверавао крштенице, направио миноран прекршај па се он лако може оправдати, тако што би само написао писмо управном одбору београдске патријаршије и од истог тражио да се брак поништи. Елем, па ово је заиста невероватно! Да се поништи брак који није брак. Па да се још педерима да могућност да туже Џамболају и Београдску патријаршију за дискриминацију. Изгеда смешно, да, само било би то све смешно да није жалосно. 

Ово је само један из низа примера који нам говори о бледој слици и лошој постави данашњег клира испод јурисдикције Београдске патријаршије. А богами и самога народа, који све више личи на руљу која сасвим слабо може да резонује и рационализује. Па тако и оно, где та руља подвлачи ону јадну и бедну реченицу из свештеничке заклетве, где се овај заклиње на верност епископу као Христу. Та реченица је убачена у заклетву у време патријарховања Германовог, а она је извучена из заклетве ватиканског подземња, које њихови поданици полажу пред њиховим надређенима. То нисте знали. Немам времена да прекуцавам заклетву свештенства до времена Германовог. Ова реченица не постоји и, свештенство  као и монаштво се заклињу на верност Богу, Цркви, Круни и Држави. Није дакле унијаћење почело од јуче.