Thursday, May 17, 2012

Тоамислав и Бота или Још Једна Прича о Великој Колонији


Када се уназад двадестак година пред ТВ гледалиштем империје са реке Потомак појавио извесни Рос Перот - чујете ли и данас нешто о њему?  - сигурно да не, па га зато и назвах извесни, гракнули су аналитичари. Комплетан текст>>>
Има још неких који су ту да се присете како је у председничкој дебати Перот стајао на крајњој левој страни, то јест унапред су га били одредиили да не сме да успе. Тако је чини ми се Вељко Мићуновић забележио његов први долазак у Москву. Рекли су му амабасадори других земаља да посматра на сутрашњој паради ко ће најдаље да стоји с леве стране од Хрушчева, томе се спрема искључење из руководства. Био је то Берија, и заиста сведочи Мићуновић не прођоше ни три месеца а Берија оде у подрум, одакле се више није вратио.

Није наравно Перот победио на изборима, против Була и Буша Старијег али је зато искористио прилику, када су му ова двојица уз помоћ коментатора прикачили етикету да се он не разуме у политику и не познаје прилике у Вашингтону, да их политички порази. Тада Перот рече нешто што ни до данас не могу да заборавим. „Тврде ова двојица да се ја не разумем у политику и да би зато био неспособан да владам? Заиста ми није јасно у чему се огледа та њихова способност? Признајенм да ја никако не бих био тако способан као они, да земљу увалим у три трилиона дуга.“ Данас се за кратко време дуг упетостручио. И зато вероватзно нико више и не чује ништа о Пероту пошто је земља ушла у фазу неликвидности. Перо је био у праву, али у земљи где влада двопартијска диктатура ништа се није па и ово његово "дрско" понашање смело препустити случају, па су гракнули аналитичари и кориговали „грешку“ коју је направио Перот.

У уторак мислим да је тако, пошто су јуче „Вечерње Новости“ догађај пренеле, била је политичка дебата у Београду између дава бруцоша који изучавају занат вишепартијског тоталитаризма. До скоро су ова двојица приучених веровали и славили тоталитаризам једнопартијашења, а сада неким тупоглавцима попут њих се просипају силном демократиом, коју су, елем, они изучили у тотлитаризму једнопартијском??? Па ипак ако ћемо објективно као и господин Перот онда, тако и Томислав је без обзира шта мисле и пишу аналитичари триумфвао над другом Ботом. Овај се заиста показао да са политиком и руковођењем, нема он ничег заједничког. Није њега узалуд бирала и поставила империја са двопартиском диктатуром да јој служи толике године.

Томица је изгледао доста чвршћи и стабилнији, показао се чак и више проницљивијим. Није он калибар једног Јована Ристића, или Јована Авакумовића, нити пак Николе Пашића. Али у односу на Боту Томислав је цар. Није се много освртао на евронацизам, показао је некако да  увелико није одушевљен што ће морати да подлегне наређењима налагодаваоца, сопствених ментора,  који су га навукли на танак лед да разбије и сахрани радикалну странку,  и да лута у некаквом напредњаштву, кога су се на крају и његови оснивачи одрекли с почетка прошлог века¹ јер, да то није учинио у недељу би са сигурношћу триумфовао. Оавко све је неизвесно, али чим му противника шпрајцују аналитичари, може Томислав и да не омане.

Да је Томислав човек од карактера и достојанства, после оне велике пљачке у првом крогу гласања, он не би ни помислио да се појави у овом, већ би то све, ту силну корумпцију до краја срушио без да иде на изборе у недељу. Тако сам мислио и доаста остајем при оваквом ставу. Мада Томиславу и после недеље нису све карте избијене из руку. Може он да уради нешто и после придолазећег  гласања, ако му у кичменом стубу постоји још понеки део хрскавице.  То дакле остаје да се види. А дотеле ја не мењам свој став о њему као политичару изузев ако ме после недеље или победом, или пак изласком на улице, сам он у супротно не убеди.

Тако нешто, такав смео потез у борби за правду, истину и слободу, да до краја и без компромиса иде, карактеристика је храбрих и отмених, а не бруцоша који се тек уче политици и владавини. И наравно полажу рачуне својим менторима, не уздајући се у снагу и моћ свога народа. У недељу, још једном да се подсетимо, ништа неће зависити од гласова и кандидата. Све зависи шта је одлучио велики император? А остало је све илузија. Томас вероватно рачуна да ако му покраду гласове у недељу, да тек после тога иде на улицу. Ова друга опција ме наводи на помисао, да сви ми који смо га до јуче критиковали за недоследност би требало, да ако је после недеље употрби, нам да знак де се и ми мало преиспитамо. Крађа засигурно није искључена, јер не треба гајити илузију, он је, без обзира шта наглабају аналитичари, у далеко већој предности над Ботом, али све зависи, још једном да подвучемо,  шта ће и овога пута империја да одлучи? Империја јесте наговорила Томаса да иде у други круг, и да тако не руши систем. Империја за то има великог разлога. Опште је познато да је највећа слбост вишестраначког парламентаризма, да ако опозицја преузме акцију бојкота мандата, парламент не може да заседа ако није у пуном саставу. Од бојкота мандата се сви који делују у вишестраначком парламентаризму боје горе него змије отровнице.

Мада су „велики“ „аналитичари“ истрошили све своје аналитичко размишљање и адуте како би заглупели и онако доста малодушно јавно мнење у данашњој смањеној Србији, ипак не верујем да су успели у потпуности. Негде прочитах да је се Бота Тадиси показао као изузетно писменији од Томислава. Имао сам прилику једном, док сам живео у Београду да саслушам  једног мог комшију Видоја из села Брезове. Који је као машинбравар радио у неком услужном предузећу у Београду. Пре када је он почео да ради у том предузећу руководиоц им био исто тако неки машинбравар. Сећам се Видоја како је стално на посао у то време одлазио у оделу и подвезаној кравати. Увек је у новчанику имао наслаганих више црвендаћа него ми сви који смо се са њим дружили. Одједном све се промени. Видоје поче да носи фармерке, новчаник се истањио. Једном смо, после промене седели заједно на Ушћу, па га ја упитах шта се то збива? Каже Видоје како је стари руководиоц, рече му и име, отишао у пензију, па наставља: „Говорили су да је неписмен био. Море земљаче можада је био он и неписмен, али како дођоше ови писмени они зајебаше ствар. Више ни посла а ни пара нема.“ Једном када је почела ова последња депресиона криза и када су Крајслер, Форд, и Џенерал Моторс замал банкромтирали, нађем се у друштву једног од високих руководиоца из Форда. Када се дискусија мало усијала, неко ће Фордовцу под нос. „Море  човече Форд је био обичан аутомеханичар и успео је да створи магнат. Одкако му фабрику преузесте ви писмени са Хараварада, Принцтона и тако редом, одведосте је у банкропство. Поведите рачуна.“ Дакле, није све у писмености, већ у томе где се неко описмени.

Други веле како је друг Бота био изузетно пристојнији од Томислава. Гле чуда? Тако као за Томислава, су неки тврдили за Черчила и Трудоа, и ако ћемо тако, јесу они били арогантни, понекад и брутални. Али није у питању професорска катедра, већ држва, ако се и онај корнер од Србије што су га искројили комунисти може државом назвати. Од пристојности ако се за Боту и његову своту, може у опште рећи да је он заједно са њима пристојан, нико добра до сада није, па ни од сада видети неће.

Мени је највише запало оно што је друг Бота потенцирао. Прича о инвестицијама из иностранства. Врло ми је чудан Томислав да га баш ту није дочекао и дотукао. Прво ко је тај финасијер, који би у било које, а поготову у безакоње које влада у банана републикама, које је породила покојна СФРЈ уложио једану пару? Затим снови о страном капиталу су тежња ка зависности. Значи ли то да шеф жутокртије упорно, и тај корнер од Србије као и други који управљају банана републикама, које је како рекосмо ископилила СФРЈ, тежи да Српски народ до краја угура у колонијалну зависност? 

Од кнеза Михаила Обреновића, па на овамо, све до година после другог Светског рата, српска политичка елита је настојала да се привреда развија на бази домаћег а не страног капитала. После мајског преврата у Србији је основано 453, за оно време великих предузећа, од којих и данас има видљивих остатака. Пивара у Ваљеву, фабрика муниције у Крагујевцу и тако редом да не набрајм све. Једноставније буди речено, кандидати се не позивају на снагу и потенцијал споственог народа, већ на стране улагаче и израбљиваче. Не изгледају ли кандидати, не само чудни и смешни, већ апсолутни неспособнјаковићи?

Ни један ни други кнадидат се нису огласили да српском народу понуде право на слободу. Не нуде да се реши проблем угњетености васпоставом правног поретка. Да уведу регулативне норме као што су: Да се забрани злоупотреба и шиканирање на радном месту. Сексуална злоупотреба потчињених. Неправилно одпуштање с посла, и укидање радних места. Да се укине неадекватна експлоатација. Ни једна успешна и економски развијена држава у свету није успела промоциом безакоња и не увођења поретка који спречава социјано угњетавање. Прво стабилан правни поредак а нпредак ће сам од себе доћи на његовој постави.(2)

У дебати коју нисам ни погледао, већ само летимично прегледао, не видех ништа ново и озбиљно.

Јанко Бојић
_____________
¹ Можда неки од нас страијх су чули, ја за сигурно јесам, од својих дедова шта је у Србији био напредњачки закон, и зашто су напредњаци изгубили углед и популарност код народа? Та старнка је на крају била испљувана и понижена. Када су напредњаци Љубомир Каљевић и Јован Авакумовић изгубили свако поверење у династију Обреновића, приклонили су се завереницима и заједно са њима саучествовали у мајском преврату, сами су они касније пришли радикалима, и тако напредњачку странку пустили низ воду. Чему данс служи неко обнављање нечега што је апсолутно доживело пропаст?
(2)Жалосна је и сама помисао шта се све изродило и какву је свест креирала комунистичка владавина. Као пример узћу извесног „владику“ Ђокића из Канаде. Њега је да буде као ненакав владика инсталирала прорежимска београдска патријаршија у периоду осмдесетих. Да не дужим о њему је много говорено и писану на све стране. Није усамљен, целокупна хијерархија испоод јурисдикције београдске патријаршије оперише на истини начин. Ђокић је био себи увртео у главу да је чак и изнад закона. Према свештенству се не понаша као епископ већ као апсолутиста и диктатор. С почетка осамдесетих у Канаду је дошао свештеник Васо Пејовић који је са фамилијом пребегао из Румуније, прво у покојну СФРЈ а одатле је дошао  Кандау. Ђокић га рукоположи да буде свештеник у Отави. Но када се колонија мало уздигла, он је сада хтео да у њој инсталира неког свог попа. И тако овај настрани „владика“ под читавим низом лажних изговора у сред зиме избаци с посла оца Васу и читаву фамилију без икавог разлога. Шта није занао мазохистични „владика“ да се његов поступак у Канади  према постојећем закону дефинише као неправилно одпуштање с посала и злоупотреба руководећег положаја. Када се породица Пејовића обратила оделењу за радне односе при министарставу за запошљвање, исто оселење је не само наредило назовивладици да оца Васу врати на посао већ и уколико не поступи према наредби запрећено му је великом новчаном казном. „Владика“ Ђокић је одмах послао оца Васу на службу у Китчинер где га ено, мимо сваке жеље и воље назовивладике, је и данас свештеник тамо. Када ћемо нешто слично видети да је у Србији могуће и остварљиво?

No comments:

Post a Comment