Некоме на жалење, али многима на радовање

Беше то тако у рану јесен, тек су пристигли били ђаци те генерације рођени 1950, у четврти разред. И то све тако  је с почетка шесдесетих, дакле, у оно време када су промоције на тему великог везирства, обратимо пажњу строго, велики везир на турском је исто што и на многим словено - латинским језицима маршал. С тим што овај маршала је био сасвим један необичан маршал.  Није имао ни дана војне школе, генерал – штабну карту није знао да чита, веле да је завршио шлосерски курс, па су га због његових ''одличних'' сподобности незнања, јели, морали да унапреде у маршала. Ради сваког случаја, да се не би открио, ко је он и заиста био, ето прозваше га и Тито. Српски су га домаћини мрзели, јер их је са својом бандом, пљачкао, глобио и голио, па га је један вредан домаћин из села Пилатовића прозвао био Тотов, те га замало комунисти за такав надимак, по други пут не осудише на робију. Било како било, том шлосер курсисти, који је само био два чеперка од земље, некако, бар мени се тако чинило, нису добро стајале маршалске еполете. Када сам га први пут мало из близа видео, био је четвртастог облика, па ме зато није ни чудило што му се мој ђед подсмевао да је као котобањ. Мој ђед је на то све имао право, јер он је у Великом Рату војевао у Ужичкој војсци којом је командовао пуковник, са високом војном спремом и знањем, Вукоман Арачић. Висок способан и наочит војскововођа. Ипак, да се мало вратимо уназад у учионицу. Беше то некако са почетка октобра месеца 1960. Певале се славопојке ''плавој љубићици'' то вероватно зато што не постоје црне. А бела није тако била прикладна, мада су му певали и оно ''љубичице бела, тебе воли омладина цела.'' Комунисти су се били толико унели у ту своју самобману, па су вероватно веровали да је њихов вођа, можда чак и травка као што је то љубичица. Нарвно заборавили су они били да крава ако не попасе љубичицу, она може да, када прегази преко ње је мало покваси са висине, а понекад и да је покрије својим свареним материјалом. Но и поред тога што је вођа понекада био успоређиван са разним травама, није он баш нимало припадао оној врсти лековитих, већ, бар се мени чини, припадао је он оној сорти најотровнијих. Иако су комунисти били убедили себе да им њиховог вођу кога је, вероватно, не и случајно родила нека Марија, па су му певали да је мушко родила мајка Марија??? Вероватно зато што је без "погрешке" Марија родила мушко, мислили су његови следбеници, да га зато мора и омладина погрешно да воли. Али ето показало се те јесени, да чак и један Мирко није био сасвим сигуран да ли он воли тога Маријиног мушкарца. Задала била учитељица деци да науче ону песму ''Друг Тито на челу колоне јаше''. Мирко је имао неких других брига у глави тада, бринуо се он да нахрани и напасе своје стадо, а моло је он марио зашто комунистички шлосер – маршал треба да јаше на челу колоне. Као да ће му то донети храну у кућу. Сутрадан у разреду, некако учитељица прозове Мирка да он буде први који ће да изрецитује задату песму. Имала је учитељица наравно на уму да је Мирко из лојалистичке фамилије, па треба сада искориговати, човека да се промени. Али изгледа човек је не промењив. Не бар по мери комустичког аршина. Мало је наравно Мирко и врскао када је био млад, и то му је као била нека говорна мана. - Хајде Мирко изрецитуј ти нама, оно што сам ја јуче задала, - каже њему учитељица. Устаје Мирко, само што је не упита, а шта си нам задала. Тек досети се он онако као кроз маглу па поче: „Друг Тито јфе на челу колоне... Друг Тито јафе на челу колоне... И ту сад потпуно застаде.“ Сада учитељица поче да наваљује. Хајде Мирко. Али све беше узалуд. У разреду многи од те омладине која је ''волела'' учитељичиног вођу, су волели то што Мирко одуговлачи. Јер ни они нису били научили песму. Пролази већ пола часа, али Мирко никако да крене даље. На једном, када се и њему досадило учитељичино наваљивање он скупи снаге па настави. - Тако он јафе... јафе... јафе... и никао да сјафе. - Мирко! – провали се кроз учионицу, пискави учитељичин глас. Приђе и извитли му такав шамар, да су се сви њени прсти одсликали на Мирковом образу. Једва је Мирко касније чекао да прође дан и да иде кући. Био је се потпуно усамио. Није волео са било киме, било шта да разговара. Размишљао је он тако и кроз главу су му разне мисли пролазиле. Највише какав је то велики вођа, због кога њему треба да трни образ цео дан? Чим је звоно зазвонило, Мирко ухвати пут под ноге и право кући. Чак није хтео да једе ништа, отишао је да напаса овце, доле у лугу мало подаље испод куће. Када је стадо запландовало, Мирко седе испод једне леске. Около су опадали зрели лешници, а на лесци су се верале три до четири веверице. Раније је он уживао да их посматра, и разне детињасте би мисли испредао, уживајући у игри ових веселих животињица. Овога пута, све је мисли био устремио ка том вођи, због кога трне образи. На једном му на ум паде, како је недавно чуо да неки, када је оно пре недељу или две дана, уочи мале Госпоине са мајком терао краву на пијацу да је прода, како су доле у чаршији певали неки пијани под шатром оно ''Мушко родила мајка Марија.'' Није тако он био очаран тиме што је мушко роила та проклета Марија. Али размишљао је он овако. Шта би рецимо било да је Марија погрешила па родила женско? Или можда да је га побацила. Или да је рецимо Марија била нероткиња.  Е ту је био кључ, размишљао је Мирко, јер да се то тако догодило, комунисти би остали без свог вође, и њему данас образ не би црвенео цео дан. Реши се Мирко да тај природни феномен сутрадан објасни учитељици. Рачунајући да ће успети да изглади целу ствар са њом и да му она опрости. И тако сутрашњег дана, када је учитељица испитивала о седам бежећих офанзива, порадова са она да је преваспитање ''успело,'' када види да је и Мирко подигао руку. „Хајде Мирко устани да да те чујемо,“  вели учитељица са великим осмехом. Устаде Мирко, па све он то, некако што је јуче испод леске размишљао, исприча учитељици, и целом разреду. Овог пута у разреду је изгледало као да се учитељица претворила у курјачицу. - Аууууууууу! Ауууууууууу! Аууууу! ух!!! Приђе Мирку, и сада му извитли два шамара. И запрети му, да ће га следећи пут претући ако настави да тако негативно размишља о "великом" комунистичком вођи. Миркa, иако су му образи утрнули од шамара, више као да га то није тако болело. Учинило му се да је тек сада разоткрио тајну. Да тај велики вођа, није оно што о њему причају неки други. Него да је то некакав опсни вођа, због кога, ако чак и мало размишља својом главом, хоће бре да претуку. Зато он сада одлучи да мало омекша према учитељици, и да поправи своје оцене, и да једног дана, и он заврши неки занат. Па да буде чак и бољи од тога шлосер - вође због кога премлаћују. Тако је ето он изучио столарију. Јер, волео је  он да буде мало супротан шлосерима. Дрво је питомија ствар од челика. Прошло је било четири или пет година када ми је Мирко једном приликом испричао своју авантуру, у ресторану Милошев Конак испод Кошутњака. Мирко је научио био школу у детињству, да се са опасним вођама не сме поигравати, јели те за то могу премлатити. Али ја сам умало Миркову судбину доживео у стријим годинама. Бар у Мирковом случају учитељица није имала пендрек. А у мом случају, умало ме нису испендречили. Године 1980, комунисти су прослављали први мај. Наводно било им је жао због некаквог крвопролића у Чикагу, што је неких 10 штракјкача или можда протестанатак изгинуло, у окршају са полициом. Али им, ни, на памет није падало да жале око 2,5 милкиона Срба што су их у име ''научног''  дрштва уморили. Договорим се са мојим најмалђим братом, да за тај црвени празник одемо у село, код родитеља. Четвртог маја био је задњи дан славља, па смо нас двоица кренули назад за Београд. На први мај смо нас двоица путовали до Пожеге са једним мојим познаником, Брком из Берана. Добар пријатељ и нациналан Србин. Договорисмо се да нам четвртог маја Брко заузме место у купеу, па да тако од Пожеге до Београда брже прође време.  Два дана у селу сам помагао оцу да цепамо дрва, па ме страшно беху пресекла крста. Када пристиже воз на станицу, у Пожеги беше огромна гужва. Чух Бркин глас како ме дозива кроз прозор. Ја му се одазовем, и он ми показа руком на једну штркљаву госпођицу, која му је као тада била девојка, и замоли ме да јој помогнем да се у оној гужви угура и она у вагон. Она по несрећи обукла била уску мини сукњу. А оно гужва. И сада никако она да уз степенице искорачи горе у вагон. Таман је ја подупрем и погурам, Брко пружи руку да је ухвати, али узалуд. Сваки пут када је погурам, мене крста тако жигну, па када ми се смучи, повичем Брки: - Дај нож! - Шта ће ти нож? – пита он. - Сеци сукњу, или ја ћу завршити у болници. И тек тада она успе да искорачи у вагон. У купеу смо тако невезано разговарали, док је у ходнику била пасја гужва. Воз клима никада да стигне у Београд. Такви су ето били ти социјалистички возови. Без реда и возног поретка. Спори и прљави. Од Лондона до Торонта сам капиталистичким возом, путовао неколико пута. По километражи, много мање има од Пжеге до Беогрда. Овај капиталистички воз, ту исту раздаљину од двеста километара превали за 1.5 сати. Ретко касни, чист је и удобан, и у њему нико не стоји. А онај социјалистички, од Пожеге до Београда у оно време путоваше, од два после подне до скоро седам увече. Све према „научном“ реду. Зар не?  Врата од купеа била су отворена те смо тако могли и ми да пратимо прко некогог транзисторског пријемника из ходника пренос утакмице која се тога дана играла, у Сплиту. Не одмакосмо далеко од Pожане, мислим да је то било негде око Косјерића, када прекидоше утакмицу, и објавише, да је, веле, стање председника не промењено у односу на јучерашњи дан. Они који су носили транзистор и слуашли пренос се насмејаше, брат погледа мене и Брку, па прокоментариса: ''Видите како се народ забавља.'' Али више не беше ни утакмице. Вероватно тада док смо ми климали у социјализму из Пожеге до Беогрда стање се почело мењати. И можда је тада, ко ће то све знати, социализам се почео расклимавати. Још сам само касније два пута путовао тим социјалним возом у овом правцу. У ком смислу се стање тога мајског попднева мењало, видећемо касније. И ето тако, после кашњења од неких шест сати, по социјалистичком возном реду, дотетурасмо се у Београд. Све онако социјалистички. Поздравих се са Душком и Брком, и наравно Милицом, када изађосмо напоље, и упутих се ка Новом Београду, у самачки хотел, где сам становао. Неким чудом и крста почеше помало да попуштају. Тек што уђох у собу, у којој сам четири године живео самачким животом, кад ето је једана Вера. - Јел' комшија могу ли да уђем? – пита она. - Можеш зашто да не. - Али комшија, ја би да попијемо по једну кафу. - Добро, може и то. - Одговорих ја. Раније сам је више пута позивао да наврати на кафу. Увек је моје гостопримство одбијала до тада, али овога пута долази непозвана. Просто сам се питао зашто? Таман што ставих воду да проври. А комшиница ће мени. - Можемо ли да погледамо вести? - Може комшињице. Све ће бити по наруџбини – велим ја. Укључих телевизор. Појави се слика без гласа,  осећам има нечег необичног. А онда на црној некој подлози стоји белим словима исписано. '' Центарлни комитет КП СКЈ и председништво Југославије! Народима и народностима издају обавештење. Умро је друг Тито.'' Тек тада схватих зашто сам имао необичну посету у овај први сумрак. Тако, мислим се ја. Ипак од Пжеге до Београда настадоше промене. Глогов колац је побијен у земљу. Не изусти моја комшињица ништа, а вала ни ја, него се забавих око оне воде кој поче да провире. Вала би ми баш тако некако драго да ову моју радост „поделим“ са мојом комшиницом, која се први пут заинтересовала, а знао сам је већ добрих две године, да дође, да испита моју собу. Закувах кафу, и послужих необичног госта. Нешто она заусти да ме упита, када ето га комшија Видоје, родом из села Катића. Сав уплакан. Плаче - није тако плакао прошле године када му је отац умро. Само човек што не нариче. Ради сваког случаја одмах када сам прочитао обавештење, искључио сам телевизор. А тарка са неким колима коју сам био пустио када је комшиница пристигла, занчи пре телевизијске епизоде још се вртела. - Земљаче, јеси ли чуо? - пита Видоје кроз јецај. - Шта? - Као правим се и ја мало наиван. - Готово је земљаче. - Шта? - питам ја Видоја, и нудим и њему кафу, али он одбија. - Умро је. - Ко земљаче? – Опет ја њему. - Па Тито. - О ја, ја, велим ја, и додајем - буди ти мени жив и здрав, и да сви ми проживимо његове године. Биће то све добро и ваљано.  Видоје осети да у мени нема доброг саговорника, мислим нарикаоца, па настави даље, и изгуби се негде  у оном дугачком ходнику  самачког хотела. Просто као да га они зидови прогуташе. Остадосмо ја и Вера да пијемо кафу, уз преметање неважних тема. Намерно нисам хтео да причам о свршеном чину, великог везира. Испи она две кафе, али интересантно не заплака се. Није испустила прилику да пред полазак ме ипак упита: - Шта ти комшија мислиш шта ће сада бити? - Па комшињице како ја предвиђам биће сахрана. Другачије бити не може. Мртав човек мора у гробље. Зар није тако? - Хладнокрвно јој одговорих. - Имаш право комшија... И као да хтеде још нешто да надода, но ја је пресекох. - Комшинице ти ако хоћеш настави да гледаш телевизор, а ја би да се окупам, вратио сам се из села, ова спарина па ме зној просто оједа. - Таман посла комшија. Хвала на кафи, и лаку ноћ. Пздрави смо се, и она оде. Ја се окупах, обучем се, одем до прве говорнице, и позовем Мирка. После краћег разговора догворисмо се да наваратим код њега. Те вечери аутобуси су готово били празни. Седох поред једног прозора, неки који су ту били у аутобусу су већином били утучени. Слабо је ко шта разговарао. Било је негде око девет сати када пристигох на Сењак. Мирко и Лепа су очекивали прво новорођенче. У кући је била лепа атмосфера. Мирко се тек беше вратио са Лепом из Белгије, где је обично после Сретења редовно одлазио, код неких својих рођака и тамо зарађивао за два месеца више, него за једну годину у социјализму. Послужише ме неким добрим колачима и вином, које су били донели са собом. Припремише кафу. Седели смо до касно. Слушали смо нека лепа кола. И пријатно исмевали крај епизоде великог везира. Препричавали смо вицеве, који су се током боловања које док је трајало у клиничком центру, развијали у народу. Дух народа нико угасити ипак није могао. Дугачко је наравно било то боловање. Од првог јануара, па све до четвртог маја. Да ли неко има представу коликој смо тортури били изложени, ми тадашњи сужњи велике и неоствариве идеје. Нудише ми Лепа и Мирко да останем да спавам код њих. Но таман што сам био пристао на конак. Звони телефон. Мирко је хитно морао у његово предузеће, кажу, „потребни су дежурни.“ Немадох сада избора. Морао сам и ја назад у самачки хотел. Ноћ је била ведра, и некако по први пут мени се учинило да је било доста свежине напољу. Улазим у аутобус. Опет осим три полицајца, и можада пет шест нас. Аутобус је био празан. Поново седам поред прозора. Нека милина, нека свежина ме обухвата, необично сам радостан. Не разумем своје располжење. Због чега сам ја једини у овом аутобусу такав? Утонух у неке необичне мисли. Тек сам се тргао када се аутобус зауставио испред хотела. Улазим на врата, рецепција необично празна. Осим портира нема никога. Пролазим поред портиирнице и уз степенице се пењем на други спрат. Откључавам собу, палим светло и излазим на терасу. Одоздо допираше мирис једне расцветане трешње. Гледам около и питам се: ''Да ли је могуће да је народ тако заслепљен? Зар не види да је у сваком смислу изигран? Враћам се назад у собу, раскомотих се и обукох пиџаму, лежем у кревет. У ходнику мукла тишина. Тонем у сан. Али ме убрзо пробуди звоњава будилника. Устејем улазим у купатило, умих се, опрах зубе и обријах браду, враћам се назад у собу, обукох белу кошуљу, бело одело, и завезах плаву кравату. Одлазим на посао. Једино сам ја имао бело одело на себи. Други су махом носили црна одела, беле кошуље и црне кравате. Нико ме у истину није питао зашто носим бело одело. Вероватно зато што сам то исто одело имао на себи пре краја оболеле епизоде, па су помислили да нисам имао ништа прикладније за тај, по њима дан жалости, а по мени дан свечаности. Неки плачу, а богами неки се и смеју. Видим осећања су се почела мешати. Помислих у себи. Можда је мој комшија Видоје био у праву. Личи ово на један срећан завршетак. Али не и крај. Тек је ово неки нови почетак. Прошло је ето 29 година од тог новог почетка. Многи су се опаметили, али има и неких који још размишљају уназад. Срћно им било. За ову двадесет и девету годишњицу нека остане толико. За тридест годишњицу, нека остане да опишемо пут без повртака. Ону чувену заклетву комунистичку да са његовог пута неће скренути. Мада је пут водио правo у гробље. Али они заиста нису умели да са тога пута заокрену. Бар мало.