Svedočennje veterana komunisticke rvolucije iz Grčke
Piter Papanikolau je moj dugogodišnji poznanik i
veliki prijatelj. Poznajemo se od vremena i prvih mojih dana života u Kanadi.
Mene i moju suprugu on je uvek zvao good kids (dobra deca).
Danas su Piter i njegov dobar prijatelj obojica
penzioneri, ovom drugom iako ga znam skoro dvadest pet godina, nikada ime
nisam upamtio. Dok nije otišao u penziju bio je vlasnik jedne Travel Agencije,
preko puta Helenik Pharmacy, apoteke u kojoj je moja supruga radila nekoliko
godina od kada smo pristigli u Toronto.
Danas nas trojica sedimo u Astotiji, restoranu koji
naspram Helenik Farmacije stoji na severoistočnom uglu ulica Danforta i Čester.
Astoriju od Helenik Farmacije deli zapravo Čester. Eto tu smo se danas posle
desetak godina ponovo okupili nas trojica. Dok nam se priprema jelo, konobari
nam donesoše flašu nekog grčkog vina, pa tako pijući, ovo jedno od boljih
kvaliteta vina iz Grčke, premećemo teme.
Ponekad čovek može da zna nekoga i godinama, ali da
ne zna šta on u sebi nosi i krije. Tek je se srušio Berlinski zid, i rat u
pokojnoj SFRJ bukti na sve strane. Mi Srbi smo kao nikada do tada ovde na ovom
kontinentu zasuti stravičnom, demonskom i podlom propagandom. Malo je teško
reći diskriminatorskog karaktera, jer i Hitler, i Gebels bi se samo mogli
počuditi onome što je iz usta i pera raznih šizofrenika koji danas pišu i
govore protiv jednog naroda, koji se gotovo njaviše žrtvovao u borbi protiv
nacističke diktature, i koji je posle Jevreja u Centralnoj Evropi ponajviše
žrtava podneo od iste. Ne, oni se ne bi čudili već bi morali priznati, da su
oni za razliku od ovih današnjih nacista bili amateri. Pita me Piter da li mogu
da objasnim ovaj fenomen. Kada sam mu rekao da još pre Hitlera, koji ruku na srce
i nije ni iz bliza bio toliko brutalan prema svom vekovnom neprijatalju Srbima,
pre njega daleko žešćom propagandom nas je zasipla Kominterna, i da su se nama
Srbima komunisti predstavili kao daleko veći neprijatelji od nacista, a da za
ovo sada, ja jedino objašnjenje koje imam je to, da su se posle pada Berlinskog
zida protiv nas u stvari udružili nacisti i komunisti, i da ja jedino u toj
koaliciji nalazim odgovor na postavljeno pitanje. Piter je pokušao da pobije
moje tvrdnje, svaljujući sve na račun povampirenog nacizma, ali se tada umeša i
njegov prijatelj. „Piter, ti dobro znaš da sam ja bio jedan od onih koji se u
Grčkoj borio u redovima komunista. Danas sam ja taj koji je najviše zahvaln
Čerčilu što nas je razjurio i sprečio da se dokopamo vlasti. Pogledaj šta su
komunisti iza sebe ostavili danas. Pustoš dragi moj prijatelju. Danas tek
možemo da vidimo koliki su neprijatelji komunisti bili, a i nadalje će ostati
to da budu, narodima nad kojima su vladali, pošto i sada kroz razne frakacije
pod plaštom demokratije u tim istim zemljama nastoje da zadrže vlast.“ Ovako je
tada naš treći sagovornik objasnio vladavinu, ja bih rekao pustoš od komunizma.
I kada bih i ja pokušao da sada saberm ili oduzmem
nešto od ove konstatacije što se izrodila u Astoriji, teško da bih do boljeg
zaključka i sam došao. Zato se, tu u Astoriji, još tada izrodila jedna tema
kojoj ovih dana imam nameru da pridodam poseban prizvuk.
Sin Solunskog Ratnika Prijatelj Srba
Ima onih koji govore srpski. Bar tako mi se
predstavljaju ali gromoglasno napadaju dva sužunja koji čame u Hagu i, koji su
podvrgnuti stravičnom progonu od strane velikog inkvizitora. Ne
znam zašto su se obrušili na njih? Još imaju toliko drskosti da mi kažu da su
Srbi. Ja im ne ostajem dužan, govoreći im da u njima od Srbina nema ni „S“ .
Ali ni to nema mnogo uticaja na njih. Pre neki dan prilazi mi jedan u jednoj
lokalnoj italijanskoj pekari, i prosto drsko i bezobrazno mi veli, da za sve
što se nama Srbima danas dešava je posledica nekakve pogrešne politike kralja
Aleksandra još iz 1918, godine???
E, tada se nisam mogao uzdržaiti, pa sam ga tako
izrešetao, da se posle mog rešetanja nije mogao lako sastaviti. Čitam nedavno
članak Ljiljane Smaiolović u Nezavisnim Novinama, koji skreće pažnju na jednog,
isto tako koji govori srpski, Jeljcinov
imenjak Boris iz Beogradskog pašaluka, se služi izvrtanjem istorije i kritikuje,
sasvim na paušalan način, događaj od 2, marta iz 1941, godine.
U selu gde sam ja rođen vole da kažu: „da od luda
kmeta nastaje luda beseda.“ (sic) Ali sada postavljam pitanje, da li je taj,
kako ga ja zovem, imenjak Jeljcinov Boris, možda još gori u uspoređenju sa
ludim kmetom, da li je bilo šta, ili bilo koji istorijski dokument iz tog
vremena vezan za spomenuti dugađaj pročitao, i kome to taboru taj
nesretnik pripada, kada veliča politiku nacističke Nemačke? Odmah da kažem da
je to nešto što je najsuludije i njsumanutije, pored svih drugih
apsurdnosti koje Boris Junior „propoveda“ njegovom auditorijumu.
Koliko sumanuto može da izgleda jedno političko
premetanje istorije? Da bi što bolje odslikao uvod u temu koju načinjem, i da
bih do nogu potukao Borisa Juniora, počeću sa jednim tako da ga nazovem
primerom:
Svojevremeno sam upoznao Džerija Koughlana (Gery
Coughlan). Ko je bio, sada već pokojni Džeri Koughlan? Retko ko u Srbiji ili na
prostoru bivše Jugoslavije bi bilo šta mogao da zaključi po ovom prezimenu, pa
čak ni sama Đurđa Bjedov. Ali ako neko ko pročita ove redove poznaje Đurđu Bjedov,
neka joj poruči da je Džeri bio otac, sada na žalost pokojne Anđele
Koughlan sa kojom je ona bila u kompeticiji na
olimpijskim igrama u Meksiku 1968, onda kada je Đurđa osvojila prvo mesto i
zlatnu medalju, Anđela je osvojila drugo i Srebrenu medalju. Eto taj
Džeri i njegova supruga odnosno majka Anđelina Denis jednom su bili u poseti
Srbiji, baš uoči samog raspada pokojne SFRJ, i spavali čak u selu,
i rodnoj kući autora ovih redova. Kada jednog dana budem dobio
vremena, i napisao jednu pripovetku pod naslovom „Poručite Đurđi“
neke će stvari kojih sam se ovde samo površno dotakao postati daleko svetlije.
No Džeri nikada ne bi ni došao u moje rodno selo
zbog toga što je Anđela bila u kompeticiji sa Đurđom. Ima tu nečega većeg i jačeg.
Džerijev otac je bio u sastavu britanskih oružanih snaga na Solunskom frontu i
pričao mu velike stvari, o jednom velikom narodu što se zovu Srbi. Znam jednom
mi je Džeri rekao: „Kada upoznaš pravog Srbina, pa neka je i njagori, znaj
da je veličina sa kojom se neki i najbolji usporediti ne mogu.“ Eto zato je
Džeri želeo da krene u Srbiju i da obiđe zemlju div junaka za koju se sa tim
junacima borio i njegov otac. Tom prilikom Džeri i Denis su pored mnogih mesta,
obišli Kraljevo i Kragujevac, pa kada su se vratili nazad pozvali su mene i
moju familiju na večeru. Dotakli smo se i Kragujevca, pa su oni oboje govorili,
da kada su Nemci bili u stanju da onakva zverstva počine i pobiju toliku decu,
da oni ne zaslužuju veći rang od svinja. Interesntno je i to da je Džeri bio
pilot RAF_a (RAF skraćenica za Britansko Rtano Vazduhoplovstvo) i kada su
mu Geringocvci pogodili i srušili avion, postao je ratni zarobljenik i skoro
godinu dana proveo u zarobljeništvu. Sećam se kako sam mu tada upao u reč
i čisto provokativno, jednostavno da osetim kako će da odreguje neko ko je
stranac, rekao: „Pa jeste, ali to je bila odmazda za neke Nemce koje su pobili
komunisti.“ Na to je Džeri tako žestoko odreagovao, da mi i danas njegove
reči odzvanjaju u ušima: „A šta su to pak Nemci hteli, da im neko služi med i
mleko u zemlji koju su okupirali, mimo volje tog naroda!?“
Sina
Majora Ozne Nastavlja Očevu Politiku
Tačno, ovo zna da kaže neko koji se svojski borio
protiv nemačkog nacizma, i tačno zna da odvoji zlo od dobra. A eto sin jednog
komuniste koji je u ime lažnih ideala likvidirao ko zna koliko srpskih nevinih
sužnjeva, veliča danas nemački nacizam, i ne zna da odvoji časno delo od
poganog nedela. Da li onda da se zapitamo, da li su komunisti i zaista bili ono
što su nas decenijama iza Velikog Rata lagali, da su se navodno oni borili
protiv nemačkog nacizma i doneli kao oni nekakvu slobodu nekome, kada njihova
deca ovako danas govore? Na kraju istina se zna i bez ovoga pitanja. Da
je sin Ljubomirov malo vispreniji, da ima malo više obrazovanja, da mu pamet
nije plitka kako jeste, pročitao bi takav, to jest iščeprkao, pa ga onda
pročitao ono pismo
koje je Vinston Čerčil uoči burnih martovskih previranja pisao gospodinu
Dragiši Cvetkoviću ondašnjem predsedniku Jugoslovenske kraljevske vlade,
započevši to pismo sledećim rečima:
Vaša ekselencio,
Ima 65,000,000 malignih Hansa koji danas drže
pokornima antičke rase, Cehe, Poljake, Grke i tako redom, oni sada te rase
napaduju, zlostavljaju i pljačkaju. Na suprot njima su narod SAD i britanske
imperije sa preko 200,000,000... Podsećajući Cvetkovića na kosekvence ako se
opredeli kriminalnom delu sklapanja bilo kakvog sporazuma sa austrijskim
kapalarem, on svom apelu pridodaje sledeći ton: Ja verujem vaša Ekselencio da
ste dovoljno razumni i da se možete lako uzdići visoko čak dotle, odakle ćete
biti u stanju da pravilno sagledate današnju svetsku situaciju.
Ne, slučajno već zbog apela jednog klasnog i
uticajnog državnika, pod tim okolnostima je izveden puč u noći 26/27 marta, a
sutradan je narod izašao na ulice da da legitimitet ovom hrabrom
poduhvatu. Treba napomenuti da je puč izveden sa takvom elegantnošću, gde
je samo jedana osoba izgubila život. Komunisti pošto im je njihov tata Staljin
bio u paktu sa Hitlerom, nisu učestvovali u ovom događaju, pa se verovatno
njihova deca danas tako nipodašatvajuće odnose prema njemu. Međutim svaki
iskerni, slobodarski um, i svaki čovek koji ne podnosi tiranstvo,
svaki iskren Srbin, može samo i jedno, biti ponosan na ovo delo. U ostalom šta
to deca komunizma u opšte govore? I da li znaju šta hoće? Pa da puča nije bilo,
komunisti se za sigurno ne bi dokopali vlasti na jedean prljav i prevratnički
način, ne zapamćen u istoriji čovečanstva, te tako oni bi danas bili niko i
ništa. I Boris bi, ako bi se i porodio bio, kopao rovine za svinje, ako je i
njih dorastao da čuva. Lično mislim da nije.
Jedno je šta je martovski prevrat učinio kada je u pitanju čast i
sloboda, i svaku odanost treba priznati svim oficirima koji su ovaj poduhvat
izveli, pogotovu đeneralu Bori Mirkoviću. Druga je stavr, što je čovek koji je bio na čelu ovoga
događaja bio neodlučan. Jer da je poslušao savet Čerčila, da sa dve ili tri
divizije uđe u Albaniju i od tuda najuri demoralisane Italijanske fašiste,
da zapleni opremu, i da je upotrebi u daljoj borbi protiv
mogućeg Nemačkog napada, jedino je takav poduhvat mogao da obeća da se aprilski krah izbegne.
Strategijski gledano, ovo je sasvim bio najbolji mogući manevar, koji je davao
najviše obećanja. Prvo i zato, što bi Italija daleko brže bila poražena,
održavala bi se konstantna veza sa ondašnjom savezničkom Britaniom, a kasnije i
sa SAD. Hitler bi imao mnogo problema, a čak
bi i dobro morao da razmislio dalida krenue na Jugoslaviju, ili ne bi odložio plan
za napad na Staljinov satrap. Kada neko govori o nečemu, on mora da bude
dobro informisan o temi, da zna u
detalje istorijske činjenice a ne da izvrtanjem istine temu dovodi do absurda.
Ali zar nas bilo kakavi absurdi više mogu iznenaditi od strane Jeljcinovog
imenjaka i njegove klike uopšte?
Kasnije, kada je na Srbe, posredsvom striktno kontrolisanih
medijskih sredtava krenula divlja
dehumanizacija rasističkog karaktera od strane povampirenog totalitarnog
nacizma, ne samo u Nemačkoj već i tamo, gde da je Čerčil živ, i on sam ne bi
bio u stanju da poveruje kako je danas taj vampir opasniji čak i od onoga zla protiv koga se on borio uz
spomenutih dvetsta miliona, gotovo u
svim zemljama evrope. Džeri je tada za kandsku štampu pisao oštre kritičke
komentare, na ovakav surov i nehuman odnos prema jednom narodu. Povampireni
nacisti nisu većinu tih komentara
hteli objaviti, ali nekih pet šest, ipak
zbog literranog kvaliteta i činjenica nisu mogli zaobići. Jednog dana biće
vredno ih prevesti i na Srpski.
Ostaće mi u sećanju naš poslednji sastanak kada mi je rekao: „Žao mi je svih patnji jednog tako plemenitog
naroda. Srbi će strašno propatiti sve dotle dok Rusija ponovo ne ojača.“
Kome Smeta Kralj?
Ono što je najgore, i najmizernije je priča koju današnji komunisti
pokušavaju da proture da je za ovako poražavajuću situaciju našeg naroda u koju
su nas oni, i njihovi očevi, a bogami i poneke majke, uvukli, da je za sve ovo bedno stanje kriv
niko drugi, nego sam Kralj Aleksandar, koji je pristao na formiranje kraljevine
Jugoslavije. Neće biti baš tako, ili gotovo nikako nije tako, i ta priča je
šuplje bure koje ne drži vodu.
Ja bih pre nego što krenem dalje postavio jedno pitanje: Razumem
strahote koje je naš narod preživeo u vreme sedamdestosmodnevnog bombardovanja
1999, godine. I sam sam preživeo velike patnje zbog tog nacističkog poduhvata
tada. Ali da se komunisti nisu dočepali vlasti posle Velikog Rata, isparvno se
treba zapitati dve stvari: a) da li bi
do bombardovanja došlo i; b) da li bi smo kao narod u sve ovo zapali zbog te
prve Jugoslavije?
Poći ću od početka. Kralja Aleksandra, kralja mučenika, koji je
postradao od najvećih neprijatelja srpskog naroda, nacista i komunista, nema
niko pravo da tako paušalno blati i olajava. On sa stvaranjem Jugoslavije ima
gotovo sporedni udeo.
Ideja Jugoslovenstva se nije zapatila u njemu, ona datira još od
mnogo ranije od vremena kada se on nije bio ni rodio. Ova ideja datira negde odmah posle povratka
kneza Mihaila (Obrenovića) u Srbiju, a njen žestok pobornik, koga smatarju
pretečom Jugoslovenstva, kod srpskog naroda bio je naš najveći državnik onoga doba Jovan
Ristić. Evo šta je o tome iz usta samog Ristića zabeležio britanski istoričar
David Makenzi, jedan od ljudi koji je najviše među britanskkom akademskom i
intelektualnom sredinom promovisao, i najviše uvažavao lik i delo Ristćevo.
„Srbija
ako ostane pasivan posmatrač slovenskog pokreta koji se odvija oko nje,
izgubiće svoje pozicije na Balkanu, pogaziće sopstvenu misiju, postaće ona tako
objekat za ismevanje u celom Slovenskom svetu.“
(Ciitat iz knjige Jovan Ristic
and Russia, 1868-1880 Part I. by David
MacKenzie)
Šta nam ovo govori: a) Da se Jugoslovenstvo ne javlja kao izolovan
slučaj već kao poduhvat sveopšteg panslavističkog pokreta; b) da jugoslovenstvo
kao ideja se nije začelo u glavi kralja Aleksandara već mnogo pre njega u
glavama daleko jačih i sposobnijih naših državnika i političara još od ranije.
A zašto je to tako? To je jedna sasvim druga tema, i ona zahteva da bude na
drugom mestu obrađena. Ali nije na odmet uz put napomenuti da je ovome činu
važnu ulogu dao splet okolnosti onoga vremena kada su se među skoro svim
slovenskim narodima počele javljati težnje za samostalnošću, pošto je najveća
pretnja od strane Otomanske Imperije otklonjena njenim naglim slabljenjem i
vidljivom padu.
Tu ideju Jovana Ristića nisu odbacili svi njegovi
naslednici, Ljubomir Kaljević. Jovan Avakumović, Nikola Pašić, Stojan Protić i
tako redom.
Kada se
posle pucnjeva u Sarajevu, znam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali pucnjevi
su bili delo fanatika a ne heroja, jer se njima ništa nije postiglo, danas bi
se moglo reći da smo delimično
zahvaljujući i tim pucnjevima uvučeni u ovu propast. Ovo utoliko pre se da
sagledati kada je posle tih pucnjeva i kasnijeg ultimatuma Austro - Ugarskih
hordi slobodarskoj Srbiji, na prvoj sednici vlade, kada se rat više nije mogao
izbeći, ondašnji predsednik vlade Nikola Pašić
se sam zapitao: „Za najveću je odgovornost onaj koji nas je u ovaj
problem sada uvukao kada nam je ovaj rat najmanje potreban?“ I spravom je ovo
konstatovao sam gospodin Pašić, jer kome je posle dvogodišnjih Balkanskih
ratova, za nepunu godinu dana bio potreban i ovaj treći. O tome je Slobodan
Jovanović na jednom mestu zabeležio: „Nikako nam taj rat nije bio potreban, jer
smo posle Balkanskih ratova imali toliko nerešenih pitanja, počevši od
makedonskog pa nadalje.“
Ipak na jednoj od sledećih sednici 7, decembra 1914,
u Nišu, vlada izdaje proklamaciju, da će Srbija nastaviti rat sve dotle, dok se
svi Južni Sloveni ne oslobode i ne ujedine u jednu državu. Kralj Aleksandar je
tada još bio samo prestolonaslednik i na političke odluke nije mogao imati
nikakvog uticaja. A ni kasnije kada je nasledio presto, nije mogao imati neki
naročiti uticaj kako je kraljevina Srbija tada bila ustavotvorna monarhija.
Potpisivanje Krfske deklaracije nije bila njegova
odluka, već odluka političara i skupštine, pa se tako pitam šta je i tu mogao
da uradi jedan ustavotvorni monarh u takvoj situaciji? Da stavi veto? Možda ali
da je to učinio, ušao bi u sukob ne samo sa političarima već i sa dobrim delom
najvišeg vojnog komandovanja od kojih su većinski deo oficira, naročito oni
koji su podlegli uticaju vojvode Stepe i generala Petra Živkovića, bili
strahovito zaraženi virusom jugoslovenstva. Ni vojvoda Petar Bojović nije bio
imun protiv ove bolesti.
Ali na stranu to, nego da vidimo šta je druga strana Slovenačka i Hrvatska tada radila? Političari Hrvatske, Ante Pavelić, Adam Pribićević, Petar Smodlaka, Ante Trumbic su listom bili za ujednjenje, bez bilo kakvog preispitivanja. Najžešći protivnik ujedinjenja po svaku cenu bio je Stjepan Radić. Govorio je on, da se ne treba u novu državu ugurati bez dobro razmotrenih detalja, „nje potrebno srljati i onda lutati ko pijana guska u magli.“ Međutim kada je pritisak počeo da dolazi od SAD, a onda, u poslednjih 120 godina kada SAD kažu hop Britnaja skače, tom pritisku se dakle pridružuje Britanija. Francuzi su se pritisku na Radića poslednji pridružili. I zaista nama je Franncuska onoga vremena bila najiskreniji saveznik. Ministar spolnjih poslova Francuske upozoravao je članove srpske vlade da treba biti oprezan, smatrao je on da je hrvatsko stanovništvo mahom agrarno, drugim rečima nedovoljno emamancipovano za urbanizaciju, i da na njih veliki uticaj ima rimokatilička crkva, „sobzirom da ste vi pravoslavci, treba imati dosta opreznosti u svemu“ savetovao je srpske političare Stéfen Pichon. Predsednik Wilson je bio pod velikim uticajem Mihaila Pupina, te je od tuda njegova agresivnost u odnosu na Radića bila sasvim jasna. Gledano iz ove perspektive, možda je Radić bio najviše u pravu, i velika je šteta što nije ostao čvrst u svojim stavovima.
Zato stvaranje kraljevine SHS nikako se ne može pripistai samo
kralju Aleksandru. Taj čin nije mogao nikako da zavisi od njegove odluke, pošto
on nije tada bio apsolutistički, već ustavotvorni monarh. On jeste bio učesnik
njenog stvaranja, nije se protivio, ali i da jeste, to mu ne bi mnogo pomoglo.
Kada je Jugoslavija zaživela svojim životom kao i svako novorođenče
ona je imala da preboluje dečije bolesti. Kobno po nju je bilo nešto sasvim drugo. Rusija garant
panslavzma, nije preživela prvi veliki rat. Što reče Slobodan Jovanović,
podlegla je. Da je ona preživela, verovatno ni kraljevina SHS ne bi zaživela
pošto se njenom stvaranju najviše
protivio car Nikola. Stjepan Radić,
dosta zasenjen tom njegovom levom orijentaciom, on nije bio komunista, ali kao
i sve leve partije pa i njeni lideri, dosta je on naklonosti imao prema
komunističkim idejama. Tako 1923 godine odlazi u posetu Moskvi, iako SHS nije
sa ovom imala diplomatske odnose. Taj
čin će ga kasnije koštati života.
Prema svedočenju jednog gardijskog
oficira koga sam svojevremeno sreo u Njujorku, koji se posle Drugog Svetskog
Rata kao zarobljenik, nije hteo vratiti nazad i koji je dobro poznavao prilike
na dvoru, po njemu, kralj Aleksandar je jednom prilikom godinu ili dve pre
njegove tragične smrti, na jednom
sastanku u Dvoru, rekao Radiću. „Gospodine Radiću, ako Hrvatski narod nije za
jedinstvo, onda vi to iznesite u skupštini, pa tražite da se Hrvatska izdvoji
iz zajedničke države.“ Posle ove
kraljeve konstatcije Radić je malo zašutao, a onda mu je odgovorio:
- Vaše veličanstvo, to tako kako ste mi savetovali bi značilo da
Jugoslavije više ne bi bilo.
- Upravo to, - odgovorio je kralj.
- Vaše veličanstvo, nisam na tako nešto spreman, - odgovorio je Radić krlju.
Puniša Račić nije bio heroj, a niti je baš u istoriju ušao kao neki
veliki političar. On je još od posle Radićeve posete Moskvi postao kivan na
Radića, i prosto je vrebao momenat kako da mu doskoči. Račić je i od ranije bio
pozant kao eksplozivana osoba koji nije umeo da se kontroliše. Ubistva u
parlamentima nisu nikakva neobičnost. Recimo u pojedinim parlamentima sedišta u
skupštinskim salama su koridorom razdvojena između vladajuće stranke i
opozicionih stranaka, slučaj u kanadskom parlamentu, recimo, gde između
vladajuć stranke i opozicije postoji koridor sasvim dovoljan, da ako bi neko sa
jedne pokušao da pređe na drugu stranu i napadne fizički protivnika, razdaljina
je sasvim dovoljna da i sa najbliže distance se ne može stići u određenom
vremenskom periodu. To je namerno tako
iskonstruisano da da dovoljno vremena obezbeđenju da reaguje.
Interesantno je i to da u ovom parlamentu diskutanti ne izlaze na pod, nego se
pitanja postavljaju direktno iz klupe a i odgovor se daje na isti način. Kada
sam se raspitivao zašto je to tako, rekli su mi da je i to zbog obezbeđenja. Pa
i pored tzoga najveće ubistvo u skupštini zabeleženo je upravo u Kanadi, kada
je u Kvebeški parlament osamdesetih godina ušao jedan naouržani vojnik i pobio
troicu tamošnjih parlamentaraca. Nije mi
ovde namera da pokušam da Račićevu ludoriju pravdam, ili da sa njega skidam deo
krivične odgovornosti. Već samo da kažem onima koji ovaj čin pripisuju nekom
srpskom atavizmu, onda neka to pripišu i drugima.
Ali ipak slučaj i okolnosti pod kojima je Račić usmrtio Radića
nikada nisu dovoljno rasvetljene. Govori se da je Radić bio ciničan i
provokativan, u šta ne treba sumnjati, ali tu mora da je nešto više stajalo iza
svega? Radićeva poseta Moskvi 1923, je samo dolila ulje na vatru.
Posle
ubistva Radića na čelo HSS je došao doasta razboritiji i umereniji političar
Vlatko Maček, koji i nije bio Hrvat, već
po ocu Čeh a po majci Slovenac. I upravo
baš tada kralj pravi jednu sasvim, što bi se rekolo kardinalnu grešku.
Mnogi
tvrde da zavođenje dikrtaure šestog januara 1929, ova ideja i nije potekla od
samog kralja, već od generala Petra Živkovića. Ko je u stavri bio general Petar
Živković?
Onaj
ko je čitao „Moje Uspomene“ od vojvode Živojina Mišića setiće se onoga dela gde
on kritikuje jednu grupu oficira koji su
se oficirskom kvoru ukotili posle majskog prevrata, nazivajući ih prišipetlje.
Upravo jedan od tih prišipetlji je bio taj Živković. Njega recimo vojvoda
Radomir Putnik nije hteo ni u blizini. Nije bio niti hrabar, a niti kao komandant
odbrane Beograda se nije naročito istakao u komnadovanju i rukovođenju. Neki
čak tvrde da je bio i homoseksualac. Iako u sebi nije posedovao nekog naročitog vojničkog talenta, bio je upravo
ono što vojvoda Mišić kroz prišipetlje opisuje, karijerista i laktaš. Zato i jeste
uspeo da obrlati mladog redgenta i da ga podčini svome uticaju. Da je vojvoda
Mišić zaživeo svojim životom duže, poznavajući njegovu energičnost dosta sam
ubeđen da bi on nastojao da Živkovića potisne u stranu. Jedino gde ja mogu da
vidim da je kralj Aleksandar pao pod uticaj Živkovićev je u tome, što je ovaj
bio najuporniji ali isto i najljigaviji od svih onih drugih oficira koji su na
sebi osetili težinu Prvog Svetskog Rata, pa mu je godilo da preko
Jugoslovenstava nezasluženo izgradi svoju karijeru.
Jugoslavija
će kralju Aleksandru na kraju doći glave. No i pored svih grešaka koje je on
kroz dikaturu pravio, samo da napomenemo da je tim činom i donekle sopstvenom
svojeglavošću veliku štetu naneo mnogim srpskim otmenim političarima i njihovim
partijama, a najviše je diktatura pogodila Narodnu Radikalnu Stranku Srbije. Upravo
onu stranku sa kojom su Srbija a i sam kralj dostigli vrhunac svoje
moći. To je donekle i neoprostiva greaška kraljeva bila. Postojao je čitav niz
drugih rešenja kojima se moglo pribeći.
Pa
ipak, kada se njegovo telo vratilo iz Francuske u Jugoslaviju, od Ljubljane preko
Zagreba, do Beograda izašle su čitave mase da ga pozdrave i da oproste, od
viteškog kralja.
Stari
ljudi odani kruni mahom ratnici sa Soluna i Kajmakčalana, oni koji su prevalili
put Albanije, su mi pričali da je posle smrti kralja Aleksandra, država, kako
su oni to voleli da kažu, izgubila putokaz. Iako se posle kraljeve smrti zemlja oslobodila dikature, iz nekih razloga princ Poli kako mu je laskao
Čerčil, nije uživao ugled u narodu, bar u onom radikalnom seljačkom sloju.
Sećam se kako je jedan moj komšija kada mi je jednog dana pomagao da nešto
radimo u voćnjaku, pričao kako je po njegovom ubeđenju posle kraljeve smrti
kraljicu Mariju princ uzeo pod svoje i napravio čitav zaokret, zapostavljajući
oslonac na naše stare saveznike pogotovu Francusku, i sasvim pogrešno zaokrenuo
politiku prema Hitleru. Poseta kralja Aleksandra Francuskoj je trebala da postavi
temelj osnivanja novog vojnog bloka, koji je trebao da bude odgovor na pretnju
koja je dolaskom Hitlera na vlast u
Nemačkoj bila očigledna.
Za
vreme namesništva Princa Pavla ponovo će zemlja biti osvežena povratkom parlamentarizma.
Na čelo radikala doći će Milan Stojadinović, a na čelo HSS vratiće se iz
zatvora Vlatko Maček. Maček nije bio prvržen mnogo nemačkim nacistima, ali nije
video opstanak Jugoslavije apsolutnom suprotstavljanju prilično ojačanoj
Nemačkoj, zato je i pristao da se sa Nemcima napravi neki sporazum, što za agrarnu
Hrvatsku je bilo prihvatljivo, ali ne i za Pavelićeve ustaše. Ma kako
obećavajući sporazum sa Ribetropom 25, marta 1941, nije mogao izazvati ni trun
popularnosti kod srpskog naroda. Zato su
svi oni koji kritikuju dvadestsedmomartovski prevrat sasvim na pogrešnom putu.
U uvodu sam pokušao da objasnim kako je se posle prevrata mogao preduprediti
aprilski slom, ali izgleda da je čelnik vojnog udara bio savim nekompetentan, i
da sa strategiom nije nimao pojma. Znao
je da ide toliko daleko da ne primi Edeana koji mu je nosio poruku o
pripremama Nemačke za napad.
Nemačka
okupacija ozančiće privremeno gušenje života Jugoslavije, ali ne i njenu potpunu
smrt. Smrtni udarac kraljevini Jugoslaviji zadaće niko drugi do komunistička
okupacija 1945, godine. Uz put da napomenem da vođa njaveće i najpopularnije
političke organizacije HSS nije, kao drugi političari odani kruni, bilo sa srpske
bilo sa Hrvatske a tako i Slovenačke strane, napustio zemlju. Ostao je u
Zagrebu. Nemci su mu dva puta nudili da obrazuje marionetsku vladu, po prvi put
u istoriji uspostavljene Hrvatske države, no on to odbija, čvrsto ubeđen da
Nemci neće dobiti rat u svoju korist. Ova avantura će ga skupo koštati. Šest
meseci logorovanja u Jasenovcu, a onda i ostali deo rata je proveo u kućnom
pritvoru. Od kuda takvo ubeđenje kod Mačeka da se suprotstavi Nemcima? Ja zaista ne znam, jedino kako je on jedini za razliku od svih
srpskih političara, održavao veze sa komunistima u Rusiji, mora je ipak mnogo više znao o potencijalu sa kojim
su oni raspolagali, i da će uspeti da odole nemačkoj najezdi.
SFRJ v. Kraljevina Jugoslavija
Sada
meni nije namera da polazim od pretpostavke šta bi bilo da nije bilo? Ali, ako maligni Jeljcinov imenjak Boris iz
Beogradskog pašaluka u koji su nas sabili komunisti, nagađa, šta bi bilo da
nije bilo vojnog udara 27, marta 1941, i time daje legitimitet nemačkom nacizmu,
blateći na taj način obraz srpskom narodu, našta pošto u njemu od Srbina nema
ni „S“ onda, da pogledamo i mi, koji ne verujem u „vizionarstvo“ žute kuge,
koja je savila repinu i kao i njihovi predci iz crvene kuge, zaklonila se kako
oni onda u borbi za valst iza Hitlerovog fanatičnog nacizma, tako im i sinovi i
unuci danas koriste povampireni nemački nacizam, da se i nadalje prevratnički
drže na vlasti. Zato i jesam u uvodu
postavio ona dva pitanja, na koja bi da dam mnogo precizniji, nego kako to čini
vođa žute kuge, odgovor. Taj odgovor glasi:
Bilo
je suđenje u Ninmbergu nacističkim vođama. Smatralo se da će se tim suđenjem
postići denacifikacija malgnig Hana. Naprotiv. Na tom suđenju je samo delimično
osuđeno, opet samo jednim delom nacističko rukovodstvo, samo za podstreh i
širenje rasisitčke i genocidne politike. Ali onaj drugi deo da su upravo
maligni Hani naneli nenadoknadivu štetu narodima Srednje Evrope, ne samo
njihovom genocidnom politikom isključivo nad Srbima i Poljacima, već su oni
njakrivlji zato što se ovim narodima nametnuo silom komunizam. Niti su Poljaci
a niti Srbi, narvno ni Česi bilo čime bili zaslužili da posle nacističke
okupacije dobiju novog okupatora komuniste. Tu negde i jeste ključni problem
naše današnje svakidašnjice, ne samo nas Srba već Poljaka, i Čeha. Druge narode
Rumune, Mađare, Bugare, Slovake, Hrvate ne stavljam u istu ravan sa ova druga
tri naroda. Svi su oni bili odane sluganje Adolfa Hitlera, i zasluženo su
stenjalji pod komunističkom čizmom. Mada ni iz bliza nisu postradali kao oni
koji su se oduprli Hitleru. Naprotiv, povampireni nemački nacizam danas, i te
kako nastoji da upravo tim narodima i njegovim državama izađe u susret.
Ko
su bili komunisti u kraljevini Jugoslaviji? Smatrali su ih za nitkove, ološ od
ološa, neradnike, prevarante, ljude bez kakraktera i kredibiliteta. Nikakvog
ugleda i popularnosti u narodu oni nisu imali. Zato su i bili brutalni a
pogotovu su tu brutalnost ispoljavali prema Srbima. Prema podatcima koji se
danas polako prikupljaju i sastavljaju, komunisti su u periodu zavođenja
strahovlade, između 1945, do 1948, odsekli najmanje 350,0000 do
500,000 nevinih srpskih glava. Preko 3,000,000 Srba je prošlo komunističke
kazamate, Sremsku Mitrovicu i Zabelu. Atak je najviše išao na srednju klasu i
seljačko domaćinsko stanovništvo.
Prema
svenu nabrojanom, i još više od toga, komunisti su sa svakog legalnog aspekta
počinili jedan stravičan kriminal. Kao prvo njima niko nije dao za pravo, i
nije im dao legitimitet da ukinu vladavinu krune. Da zavode strahovladu, da
menjaju ekonomski poredak, sistemom koji je unapred bio osuđen na propast.
Drugim rečima, niko im nije dao za pravo da zaustave progres. I tu je najviše
pogrešio vazal, imenjak Jeljcina Boris beogradski, kada nagađa da je vojni udar
27, marta 1941 bio kao nekakva greška. To nije bila greška, već grška njega, i
predaka njegove družine kada su se nasilnički dokopali vlasti 1945, godine.
Dakle,
nisu maligni Hani bili ti koji su prekinuli život kraljevine Jugoslavije, već
su to upravo bili komunisti. Niko ne može pobiti notornu činjenicu da
komunistri nisu pozvali svog velikog brata iz Moskve, da im on pomogne da se uz
njihovo oružje dokopjau vlasti, da bi đeneral Draža Mihailović koji nije
priznao kapitulaciju, sa njegovim četnicima on bi bio u stanju da mobiliše i
reorganizuje dovoljno vojne sile, da se vladi i kruni obezbedi normalan
povratak u zemlju. Kraljevska vlada nije
potpisala kapitulaciju, već neki
sporedni ministri iz vlade, pre vojnog udara.
Komunisti
na sebi nose dve ogromne krivice. A to su: a) krivicu za izazivanje građanskog
rata; b) krivicu za nasilnički prevrat i nasilničko nametanje njihove
nepopularne vladavine.
Zbog
ustaških pokolja možda kraljevina Jugoslavija i ne bi mogla da ponovo zaživi,
ili ako bi zaživela ti pokolji ne bi
bili zataškani, već bi bili osuđeni. Nemačkoj se ne bi oprostilo razaranje, i
zbog pokolja koje su njihove jedinice počinile nad nedužnim stanovništvom,
Kraljevo, Kragujevac i tako redom, pa onda zbog njenog podstrekvanja njenih saveznika, naročito Mađara i Hrvata da čine zverstva ne
zapamćena u istoriji čovečanstva, to niti bi joj bilo zaboravljeno, i imala bi
ona da i danas danji plaća reparacije za njena nedela. Ovako danas smo svedoci da umesto da nam isplaćuje dug, obnovljeni
Nemački nacizam, očigledno nagrađuje sve svoje saveznike iz Drgog Svetskog
Rata, na račun i uštrb srpskog naroda.
Dok Srbiju sabijaju u Beogradski pašaluk, dotle uvećavaju svoja dva
najodanija saveznika, Albaniju i Hrvatsku.
Neki
današnji kritičari kralja Aleksandra stalno podmeću referat vojvode Mišića. Ja
ga u istinu nikada u rukama nisam imao pa ga nisam ni pročitao, zato što nije
poslušao svog ratnika i nije omeđio Srbiju pre ulaska u Jugoslaviju. Ako je
tada propuštena prilika, bolje prilike nije bilo nego upravo 1945, godine, da
se greška ispravi. I da budemo jasni, to bi se i zaista dogodilo sa i bez
Jugoslavije, da se komunisti nisu dokopali vlasti. Ustaški zločini su bili
takve prirode, i da ih komunisti nisu vešto potiskivali u stranu, ne bi samo Izrael
danas imao previlegiju da se poziva na genocid, već i ponajviše pored Izraela,
Srbi.
U
više navrata sam spomenuo da Jugoslavija između dva velika rata nije bila
antisrpska, već antisrpska je i defako i dejure SFRJ bila yapravo ta. Srpski narod umesto da bude
nagrađen za svoj antrifašistički otpor, umesto da se njegov neprijatelj
hrvatski ustaše osude i kazne, on kao žrtva a ne zavojevač, biva sa vaspostavljanje SFRJ kažnjen. Ovo se nikada ranije u istoriji čovečanstva
nije dogodilo. Te tu trteba i tražiti
razloge naše nacionalne katastrofe. Pogotovu, da je obnovljena kraljevina
Jugosalvija posle Drugog Svetskog rata ona ya sigurno ne bi bila obnovljena na uštrb srpskog
naroda.
SFRJ
a ne kraljevina Jugoslavija je bila iscrtana granicama koje nikakve logike nisu
imale. Srpski narod je razbijen na više od pet entiteta. Komunisti su izmislili
nacije koje ni u jednoj ozbiljnijoj svetskoj literaturi ili enciklpedijama niste u stanju da nađete do 1945. Prostudirao
sam i izanalizirao istoriju Harsburške Monarhije od mnogih istoričara, a
naročito od Otoa Kana. U njegovoj „Istoriji
Harsburške Monarhije“ napisanoj na preko 400 stranica, gde se on i te
kako dotiče ne samo onih oblasti koje su bile subjekat krune iz Beča, već i okolnih država i naroda, tu nema ni
spomena o Muslimanskoj naciji, o tom absurdu Bošnjačke nacije ovaj vrli
istoričar mislim da se i u grobu danas okreće, nema Crnogoraca. Za područje
vardarske Makedonije, on nam iznosi neporičnu činjenicu da na tom području živi
izmešano Srpsko, Bugarsko i jednim manjim delom Grčko stanovništvo. Pa da su u ono vreme postojali ovi današnji
Makedonci, onda posle oslobođenja Skoplja 1912 godine, ne bi bilo nikoga da na
rukama nosi prestolonaslednika Aleksandra, kada je ovaj na čelu pobedonosne
prve armije sa njenom predhodnicom umarširao u taj grad. Zanju li mnogi danas,
gde je se bio nastanio prestolonaslednik kada je ušao u oslobođeno Skoplje? U
dvorima metropolita Vikentija, u onim istim dvorima u kojima danas živi poglavica
makedonske crkve. Ko je ovu „crkvu“ koja
nikada u istoriji čovečanstva nije postojala iymislio? - niko drugi već i naravno komunisti.
Da
je svoj život posle okupacije nastavila kraljevina u bilo kom smislu i verziji,
skarćena za Hrvatsku i Sloveniju, ili sa ovima, ona bi se nastavila da razvija
kao jedna pralamentarna država sa realnom ekonomiom. Nacionalna pitanja bi se rešavala na realan
način, kroz dialog i polemiku. Ne bi bilo država u državi. I najverovatnije
kraljevina Jugosalvija bi ušla u NATO
savez, ali ne pod uslovima pod kojima im danas pristupaju vazalne vlade Srednje
Evrope. Već pod uslovima pod kojima su pristupile Grčka, Italija, Španija,
Francuska, Portugalija.
Interesantno
je, mada iako uz put, navesti nešto što je jedan Ruski intelektualac Sergej Lujanov nedavno napisao: „Narodi
istočne Evrope, dok su stenjali pod čizmom komunizma stalno su za stege krivili
Ruse. Mada niko ne zna da objasni šta su Rusi imali sa komunističkim
internacionalistima. Njihova intelektualna elita neće nikako da prihvati
činjenicu da ni Staljin, a niti Berija, ovaj prvi je bio narednbodavac a ovaj
drugi egzekutor, čak ni ruska imena, niti prezimena nisu imali, i nikada se nisu
deklarisali kao Rusi. Pod Staljinom je se desila Katjanska Šuma i osnivanje
Vrašavskog vojnog saveza. Ovi narodi
danas više nisu pod Ruskom „dominaciom“
ali su brzo sebi našli novog gospodara. Nije im ni komunstička dominacija
donela nekog dobra, ali u privatnim razgovorima, zanju oni danas da kažu:
„Bolje je bilo i pod (...) pa imenuju svog komunističkog vođu, nego ovo što
danas imamo.“ Tako i oni koji su se u SFRJ žalili na srpsku dominaciju, mada ta
dominacija ima veze samo sa komunistima, a ja ne dam za pravo da su
komunisti Srbi, tako ona nikakve veze
nema sa Srbima, svi ti koji se žale na srpsku dominaciju, našli su i oni sebi
novog gospodara. Upitajte ih kako im je
sada?
Radi
bolje i slikovitije predstave kraljevine
Jugoslavije u odnosu na SFRJ nije na
odmet napraviti jedno drugo poređenje. Plitičari kraljevine jugoslavije sa
Hrvatske strane, pogotovu oni iz HSS
Maček i Šubašić se nikada nisu oglasili kao ekstremni antisrpski ideolozi. Maček je posle rata
napustio Zagreb i otišao u Francusku gde je napisao svoje memoare. Nisam ih
čitao pa tako nemogu da o njima mnogo govorim. Znam da su mi neki od Srba koji
su učestvovali u lojalističkom pokretu Draže Mihailovića, govorili da su sa
Mačekom održavali veze do kraja njegovog života, i da se sasvim korektno
odnosio prema njima. Sa ustaškom
emigraciom bio je u sukobu. Sa Georgijem Mihov Dimitriovim (ovaj
Dimitrov nema nikave veze sa Georgi Dimitrovim) je pokušao da osnuje
međunarodnu agrarnu internacionalu. Šubašić je za razliku od Mačeka pokušao da
sarđuje sa komunistima, misleći ko zna šta, ali ta saradnja je bila kratkog
veka. Za razliku od Joze Broza koji je kao i Šubašić bio učesnik u Prvom Velikom Ratu i borbama na
Drini, Broz se nikada nije odrekao, i nikada nije porekao nasleđe
austrougraskih hordi, u diskriminatorskom i rasističkom odnosu prema Srbima.
Šubašiić je kao i Broz posle poraza na Ceru i Kolubari poslat na front protiv
Rusije. Broz se nije hteo predati sve dok nije bio zarobljen, čak se pokazao i
hrabrim u borbi protiv slovenske Rusije, pa je za tu hrabrost bio odlikovan od
strane ćesarskog imprijalnog veća. Šubašić je iskoristio prvu priliku da
dezertira i prebegne na Rusku stranu. Čim je osnovana Jugoslovenska
brigada u Rusiji, on joj je se pridružio i otišao na solunski front. Broz se vucarao nekuda po Rusiji i prišao
komunistima. Glasnogovornik režima
Jozefa Broza, Vladimir Dedier je
zabeležio onaj momenat, kada je šloser-maršal tražio od Bruna Krajskog da mu
uruči ćesarsko odlikovanje. Shvativši opasnost sa kojom se poigrava
komunistički vezir, Krajski je to sve odbio.
Ovaj
predhodni pasus ne bi imao nikavog smisla kada se iz njega ne bi izvukao jedan
logičan zaključak. A to je: Pa i pored svega kroz šta je prošla kraljevina
Jugoslavija, ipak između dve rivalske njene političke elite, vladala je neka
kava takva harmonija, i nije podstrehivana nacionalna mržnja. Vidimo da i posle Velikog rata političari
odani kruni, i sa jedne i sa druge
strane nisu išli u ekstremizam. Neka danas posle ovog poslednjeg rata koji je
prouzrokovan „uspešno“ vođenom politikom „ršavanja“ nacionalnog problema, neko
navede i jednog komunističkog političara, sa hrvatske i slovenačke strane, da
se nije deklarisao kao ekstremni nacionalista to jest šovinista u oidnosu prema
Srbima. I ne samo oni, već i komunisti Stambolićevsko Đinđićevskog krila su se
deklarisali na isti način. Izraziti šovinisti i ekstremni neprijatelji srpskog
naroda.
Pre
nego završim uzeću još jedan primer. Dva intelektualca koji su se istakli u
kraljevini Jugoslaviji. Viktor Novak i Ivo Andrić. Prvi je bio Hrvat a drugi
samo po ocu. Novak je posle Velikog Rata najveći deo svoga života proveo u
Beogradu, pišući čuveni Magnum Krimen.
Vatikansko podzemlje je ovo intelektualno delo visokog kvaliteta, deklarisalo
kao prokleto i bacilo anatemu na njega. Komunisti su na svaki način nastojali
da u stranu potisnu Magnum Krimen. To i danas rade, jer kada je nedavno ova
knjiga Prevedena na engleski, prvi ko se ogradio od knjige i prevoda bila je
SANU??? Andrić je skoro ceo život proveo u Beogradu, istakao se kao visok
intelektualac i diplomata. U kraljevini Jugoslaviji je bio izraziti kritičar
širenja nejedinstva i nacionalne mržnje.
Na
kraju ma kako stvaranje Jugoslavije izgledalo čudno i neobično, ja sam od svoje
22 godine života bio antijugosloven, to sam i danas, ipak niti meni, niti bilo
kome drugom neko sme i može dati za pravo da se zaobilzi jedna velika istina. Počev od Jovana Ristića pa sve do
1945, godine, u temelje Jugoslvije su
sebe ugradili najveći umovi sa njenog prostora. Spomenute 1945, u Jugoslaviju
je pucala komunistička tvorevina SFRJ. SFRJ nije bila obnova Jugoslavije, već
izricanje smrtne presude istoj. Znači li to da su Jugoslaviju usmrtili
najgori? Da upravo to. Njveći šljam i ološ bez ikakve dvosmislenosti
je usmrtio jedno delo velikana, moj je zaključak.
Sda
više ni je teško izvući zaključak da SFRJ nije uništila kraljevinu Jugoslaviju,
u kakvom bi smo mi Srbi danas položaju bili? Za ovu našu današnju katastrofu
kraljevina Jugoslavija ne može biti ta
koja snosi krivicu. Krivac je bez pogovora SFRJ. Ako nekima kojima je SFRJ
donela neke državnosti u vidu banana republika, ima smisla, onda neka se okrenu
oko sebe i zapitaju: A koga to smisla?
Zato,
da bi se mi današnji Srbi izbavili i spasli od nacionalne katastrofe koja nam i
zaista preti. Ne smemo prihvatiti lažne teorije da je za naše današnje bedno
stanje kriva krljevina Jugoslavija. To je jedna teška i veoma prozaična laž.
Ovo današnje nasleđe vučemo od poslednje, to jest sada upokojene SFRJ. Problem
u kome smo, je nesumnjivo ozbiljne
prirode. Da bi se problem rešio, onda se
mora prvo prepoznati njegov uzročnik. I tek tada kada se uzrok prepozna i
osudi, dobiće se ispravno sagledavanje okolnosti. Iz ovih okolnosti, jedino i moguće je izaći osudom uzročnika
problema, poništiti njegova nedela, dati im pravi opis, i za sve to tražiti
nadoknadu. Ne mogu ni oni koji su navodno izvojevali pobedu nad komunizmom u
nedogled se zaklanjati iza parcijalnog prihvatanja
i odbijanja kumunističkih nedela. Ne mogu oni kako im se prohte. Odbaciti SFRJ
kao komunističku tvorevinu, jer im nije odgovarala, a opet prihvatiti njihovu
tvorevinu veštačkih entiteta i granica. Vremena se menjaju, i ono što je juče
bilo moguće danas gubi svaki smisao. Na laž se mora odgovarati istinom. Istina
uvek prevagne nad laži, i Pravda nad nepravdom.
Proces je spor ali i ostvarljiv.
Janko
Bojić
London,
Ontario
_____________________
Ako današnji vazal povampirenog nacizma, veličajući
politiku istog, misli da će u pohlepi za vlat, kroz opravdanje sredstava, radi
ostvarenja cilja i zaista nešto postići, neka razmisli dobro, možda se grdno prevario.
Ako kojim slučajem ovaj nacistički trojanski konj i ovoga puta osvoji vlast,
neka ne zaboravi, da u zemljama čije mu vlade daju podršku, ima danas, još
mnogo onih koji su osetljivi i ne podnose povampirenost nacizma. Neka dobro
razmisli vazal šta čini. Jer i mi antinacisti i antikomunisti još uvek bolje konje za trku imamo. Ti se
konji zovu Pravad i Istina. Može se lako dogoditi i to da gospodin Gilbert
napiše jedno pismo i upita neke koji stoje iza Jeljcinovog Imenjaka, kako to da
oni podržavaju jednog propagatora nacizma na vlasti u Beogradu? Ovu mogućnost
Tdaićevci i Tomićevci verovatno nisu predvideli.
No comments:
Post a Comment