Problem
sa kojim se suočava Beogradska Patrijarsija nije Artemije, niti Parvoslavni
konzervatizam, već hipokrizija njenih
paposlavista, ili kakao bih ih ja nazvao novotarskih fundamentalista, to jest njenih
papskih Talibana. Комплетан текст >>>
Da bi se mogla predstaviti autentična
slika spomenute hipokrizije nije moguće a da se zaobiđe njen kraetor, koji ne
stoluje u Beogradskoj Patrijaršiji već na jednom drugom mestu.
U svom
nedavnom i neverovatnom izvinjenju Irskim rimokatolicima, šef vatikanskog
podzemlja Jozef Ratzinger, zvani papa Benedikt je objasnio, ili možda samo
pokušao da to učini, zašto su grešni rimokatolički popovi pali u kriminalno iskušenje
silovanja dece. Po njemu samo u greh. Da
bi ipak na neki način ublažio kriminal koji vatikanski klerikalci sprovode nad
nevinim žrtvama, ili pak da bi zaobišao temu, Rtzinger, umesto nedvosmislenog
izvinjenja i pokajanja, dodaje: ''Poslednjih decenija, ma kako, Crkva u vašoj zemlji
mora da se konfrontira sa novim izazovom za veru, koji proističe iz ubrzane
transformacije i sekularizacije Irskog društva. Ti ubrzani koraci društvenih
promena se često dešavaju, negativno utičući na tradicionalnu pripadnost
vrednostima katoličkog učenja.“
O kojim li to
pak vrednostima, i kakvom učenju pokušava Joza Ratzinger da da poseban prizvuk
u ovoj poslednjoj rečenici? Prvo što pada u oči je to da on katoličanstvo
odvaja od Hrišćanstva. Praveći na taj način nekakvu katoličku veru i religiju.
Što ne samo, da ovo nije tačno, već se protivi bilo kakvoj normalnoj logističkoj
formi. Reč katolik grčki καθολικός (katolikos) u prevodu svemir, a sam pojam
katolicizam proistče opet od grčke fraze καθόλου (kat'holu) u uproštenom značenju
celovitost. Kada je u pitanju Crkva,
onda se ovaj termin odnosi na jednu svetsku, celovitu ili kako mi to
jednostavnije iskazujemo u Simvolu vere, Vaseljensku Crkvu, ali ne bilo koju,
već prema istom Simvolu vere crkvu Svetih Apoistola to jest crkvu našeg
Spasitelja Isusa Hrista. Tako da kao vera ( religija) ne postoji nikakva katoličanska,
to tako nije samo da je sasvim
nelogično, već vera može i isključivo biti jedna od mnogobrojnih danas poznatih
u svetu. Ali kada Ratzinger hoće onda i neka mu bude, pošto njegova ''crkva'' nije i svakako ne može biti Crkva Hristova. U
Hristovoj Crkvi je naravno nezamislivo orgijanje u stilu Bordžija, ili pak i
ovo o čemu Joza Ratzinger govori u njgovom izvinjenju Ircima da neko kao
njegovi popovi siluje decu, pa čak i onu gluvonemu, gde je sam Jozo bio
saučesnik u takvom kriminalu.¹ O kojim to dakle učenjima i vrednostima taj čovek u opšte govori, i da
li on zna šta govori? Njemu dakle očigledno smeta, a to ništa nije neobičnio za
vatikansko podzemlje, bilo kakav napredak i progres. On to u ostalom i ne
skriva u celom pismu koje je
uputio Irskim rimokatolicima.
Pored Irske
postoje i druge zemlje u kojim je rimokatoličanstvo, ako Jozo tako hoće,
dominantna religija. Većina njih su najsiromašnije i najnerazvijenije zemlje
sveta. Latinsko američke države, pa onda deo Afričkih država. Od ukupno nekih
850 do 900 miliona rimokataolika kojih ima u svetu, najveći deo oko 750 milona
žive u ovim najsiromašnijim i najnerazvijenijim zemljama sveta, ispd svake
granice bede i očajanja. I gde u stvari ovakve pojave kao u Irskoj su gotovo
svakidašnjica. Zato se treba zapitati da li treba da čudi što Ratzingeru smeta
bilo kakav progres pa i sama sekularizacija.
Pa čak i one evropske države, Italija, Portgalija, Španija, Poljska,
Hrvatska, Mađarska, i tako redom koje su se uzdigle iznad te linije siromaštva
i očajanja, a u kojima dominira antihristovo rimokatoličanstvo, su daleko
zaostalie u razvoju od onih država, koje su se izvukle ispod diktature
vatikanskog oligarhijskog udruženja, zahvaljujući protestantskom reformizmu. Zašto
je to tako? Pa pogledajmo šta vatikanska oligrahija propoveda u pismu navodnog
izvinjenja, i šta joj smeta?
I kao što bi
spomenuto, zloupotreba dece, i drugih vrsta sličnih kriminalnih mahinacija i
mazohizma, koje sprovodi rimokatolički antihrist, se ne dešavaju samo u Irskoj.
One se dešavaju, i svugde, i na svakom drugom mestu gde je rimokatoličanstvo
prisutno, i sa kojima šef Vatikana ne pokazuje narčitu želju da se suoči. Irska
na kraju i nije jedino mesto u svetu,
gde se dešavju socijalne transformacije, i gde se odvija ubrazana
sekularizacija. Kada u istom pismu Ratzinger napada seksualne prekršaje
karakterišući ih kao izazove za njegovu crkvu, on je tu samo donekle u pravu,
jer ti izazovi ne proističu iz razloga za koje on smatra da su i zaista takvi.
Nije to baš tako davano bilo kada svaki postupak, pa čak i
postupci kriminalni, od strane moćnika su se mogaoli zakloniti iza imena Božijeg, kao neka
vrsta moralnih opravdanja. Dans se takve stvari ne tolerišu. Ne i baš tako
davno narod je se obraćao svojim fratrima (rabajima, svakojakim propovednicima)
za moralna upustva, dok je seksualno ponašanje često bilo diktirano od starne
moćnih i jačih. I zaista pravi Hrišćani i te kako veruju da postoji greh i
vrednosti koje propoveda Crkva, a te vrednosti i te kako imaju svoju nedvosmislenu opravdanost. Ali
hipokrizija je davala previlegovanim
grupama uključujući i rimokatoličke klerikalce, određenu zavetrinu. Tako su
ljudi iz bogatih slojeva imali svoje ljubavnice, profesori su imali ljubavne
afere sa studentkinjama, pa čak i voljeni seoski fratar, čovek socijalne i duhovne moći je, često
mogao da ima seksualna zadovoljstva sa ženama, veoma udobno kako bi naravno
zadovoljio svoje lične potrebe. Ova praksa se smatrala, pa i na neki način
uvažavala kao životna potreba, i još
uvek je to tako u siromašnom svetu zastupljeno. Što naravno u moderno vreme nam
daje mnoga objašnjnja za enormnu zloupotrebu dece u siromašnim i nerazvijenim
zemljama. Ne zaboravimo da je u renesansnoj Italiji čak i ''papa'' bio
previlegovan da ima svoju decu. Ovo nam pokazuje da je celibat, iako zamišljen
kao neka vrsta plemenitosti, pogotovu
onaj prinudni, ma kako na to neko gledao,
je pojam koji je neostvariv u većini
slučajeva.
Život
žena pod tradicionalnim uslovima gore
spomenutim je bio čvrsto ograničen. Sa malim izuetcima u ograničenim krugovima
aristokrtaskog sloja, gde su žene mogle čak imati vanbračnog ljubavnika, život
žene se svodio na to da budu domaćice i majke porođene dece. O nekim pravima dece u uslovima koje
Ratzinger zagovara bilo je tako reći ne zamislivo govoriti. Autoritet starijeg je bio neprikosnoven.
Zato
Ratzingeru i drugim neokonzervativcima, emancipovanost pridaje smetnje koje su
za njihovo pojmovisanje života nezamislive. Dvadeseti vek nameće izvesnu slobodu koja se temelji na sekularizaciji,
koja može da izgleda kao neka vrsta liberalnog orgijanja. U nekim pogledima
može se reći i da jeste tako. Ali prave promene u zemljama gde emancipacija
poprima zavidan karakter, kao što to uočava Rtazinger je slučaj i sa Irskom
staus života i emancipacije dece i žena pridobija oderđenenu pa čak i veliku
pažnju.
Brakovi
stradaju ako se neko uhvati da ima mistresu, ne opreavdava se postupak
profesora da imaju ljubavne afere sa studentima, ili pak da fratri uživaju povlašćeno pravo da
uživaju u aferama sa svojim sobaricama. Narod postaje netolerantan prema
hipokriziji. U tom smislu za promene iz
1960_tih i sedmadesetih moglo bi se reći da su dovele do izvesnog puritanizma.
Specijano kada ovo govorimo treba gledati na SAD i Kanadu, gde osoba čak ako
napravi, ne mora da ima, već da samo da neparvilan komentar po pitanju seksualnosti,
gubi posao. Možda i zbog toga što su
mnoge predrasude popadale, protivljenje praksi seksualne eksploatacije dece,
poprima čak i fanatične razmere. Ovakva vrsta ''fanatizma'' usmerena ka
protivljenju eksploatacije, kada su deca u pitanju je, potpuno opravdana, pošto
su baš upravo deca ta koja nemaju mogućnosti da pruže otpor i zaštite sebe, na
adekvatan način. I zaista je za žaljenje kada su deca zloupotrebljena na jedan
takav manijačko – mazohistički način. A pogotovu je to ne dopustiuvo kada u
takvim zloupotrebama saučestvuju i takvi ljudi kao što su Vojček i Jozef,
šefovi vatikianskog podzemlja. Ovaj drugi je saučestvovao u jednom tako gnusnom
kriminalu kao što je silovanje gluvoneme dece od strane fratara L. Marfija iz Vinskonsina. Dok je novosadskog
biskupa Mirka Bulovića omoljeni ''papa'' Vojtila danas s pravom osumnjičen
za
saučesništvo silovanja dečaka u oltaru od strane fratra Bernarda Princa.
I sam
Ratzinger se mora složiti sa činjenicom da je emancipacija žena i protekcija
dece ispravna stvar. Mada kao kardinal, iako je njegova navodna dužnost bila da
spreči zloupotrebu dece, u tom poslu se on nije pokazao baš uspešnim. Naprotiv
svojim ponašanjem ne samo da je prešutkivao, već je podspešivao ovu vrstu
kriminala. Izgleda bilo mu je važnije da njegovu ''crkvu'' zaštiti od skandala, radije
nego da se bori protiv kriminala. Pa čak se primećuje da će bilo ko iz vatikanskog podzemlja biti zainteresovan i
da će prteduzeti bilo šta da spreči zloupotrebu ljudske naivnosti posredstvom
manipulatorskih metoda ispovedništva. Razlog ove manipulacije je taj što
rimokatolički popovi za razliku od Pravoslavnog sveštenstva sebi daju za pravo
da oni, a ne Bog prštaju grehe. Zloupotreba ispovedanja greha se može jedino
izbeći onda kada se u tom smislu primenjuje ispravna ceremonija. Verovatno zato
što se nakaradna praksa primenjuje kod ispovesti, i nenormalan život
rimokatoličkih klerikalaca podstaknut prinudnim celibatom, to i jedino, i ništa drugo može objasniti,
zašto rimokatoličko klerikalstvo nije u stanju da razdvoji greh od kriminala. Jer
sam celibat pogotovu prinudni je, ma kako bio pravdan i zamišljen, anhronizam
proteklih dana i vekova. Dakle ''papin'' problem nisu emancipacija i modernizam
već hipokrizija koja vekovima zaokuplja vatikansko podzemlje.
Postoji i rešenje za ovaj problem. Ili da vatikasko
podzemlje odobri svojim klericima da se žene, ili neka im omogući da obrazuju
klub homoseksualca, gde mogu slobodno da orgijaju i u takvoj sodomoji, ali ne
na račun prisile već pristanka. Ovo drugo može da bude jedino opravdano time
što i onako vatikansko podzemlje nije jedna normalna već anahrona i izopačena
organizacija.
Dok sam pisao
gornje redove na engleskom, često su mi kroz glavu prolazile misli o situaciji
sa onim faktorom koji obuhvata jurisdikcija beogradske patrijaršije, a pogotovu
njen osioni nasrtaj na Vladiku Artemija, o njenom zbližavnju čak i pod ovim uslovima
sa vatikanskim podzemljem.
Danas u svom
vrhunskom delirijumu zbližavanja pogubnom vatikanskom podzemlju beogradska
patrijaršija, pokušava da izazovom
skandala Artemije, zavara ne samo vernike, sledbenike Svetog Save, ona se u
poduhvatu zavavravanja vernika pokazala
sasvim neuspešnom, već se dobija utisak da joj i posao zavaravanja šire
javnosti ne polazi od ruke. To je i sasvim razumljivo pošto beogradskom
patrijaršiom ne vlada intelekt, već manipulantski duh odškolovan od strane
hipokritičnog vatikanskog podzemlja. Mirko Bulović i Risto iz Bare
Radovića, avangarda vatikanskog podzemlja
u beogradskoj patrijaršiji su, još davno
dok su izučavali trikove manipulisanja na jezutskom koledžu u Rimu, postali
indoktrinisani tom antihrišćanskom ideologiom. Dakle dva antihrista koji su
zavedeni od strane vatikanskog podzemlja pokušavaju da srpskom narodu nametnu
nemoguće, a to je manipulantska hipokritična jezuitska ideologija.
Naravno da su
oni uza sebe uspeli da pridobiju i neke sledbenike. Koje i kakve? To je sasvim
jedno drugo pitanje. Ali im se u
njihovoj prljavoj raboti, pohoda na Svetosavlje sigurno neće i ne može
priključiti onaj bolji i otmeniji deo srpskog nacionalnog bića i establišmenta.
Jer da su Srbi hteli biti roblje vatikanskog podzemlja a ne slobodari kako duha
tako i tela, to su mogli učiniti pre i više od deset vekova, kada se o
kriminalnoj prirodi vatikanskog podzemlja gotovo ništa i nije znalo kao danas.
Sveti se Sava ne opredeljuje za Pravoslavni orijent, ne zato što je on tada bio
moćniji i snažniji od kriminalne zapadne jeresi, već zato što je i sam uočio da
su Pravoslavci humani, i da je njihova težnja ka pravdi i istini. Drugim
rečima, Sveti Sava prilazi Pravoslavlju zarad slobode a ne robovanja.
Zato se i
nameće pitanje, zašto Mirko i Risto, ostavimo ostale, Jovana, Miroslava,
Stanasaija, i druge, oni su samo igračka u rukama ove dvojice, ne odustanu od pogrešnog puta kojim su krenuli, kada je
danas, više nego bilo kada očigledno da je tlo ispod vatikana zahvatila osulina?
To je za njih više nemoguće. To je nemoguće za njih od onoga dana kada su
svojim nogama kročili u tu provaliju. A to je bilo tako davno, da sve ono čime
su oni zaduženi, a i ko zna šta su oni sve tamo radili, i u kavkve su kriminalne
radnje bili još i tada uključeni? Nije
samo kriminal na bazi seksualne zloupotrebe jedina poročnost kojom je ispunjeno
vatikansko podzemlje.
Dakle ona ista
hipokrizija koja vlada vatikanskim podzemljem, ta vatikanska hipokrizija je
zahvatila prvo njih i još nekolicinu kao recimo i Miraša Dedeića, njihovog
školskog druga sa jezuitskog koledža, koji su se tamo odškolovali. Spominje se
često i nekakav Radovan mislim rekoše Bizgović, koji se često muva po
patrijaršiji, i taj je jedan od te družine hipokriuničara. Ta se eto hipokrizija
prenela preko ovih spomenutih u beogradsku patrijaršiju, i ta hipokrizija, a ne
starac Artemije je problem koji je obuhvatio i vlada njome. I naravno da će
upravo hipokrizija urušiti današnju
beogradsku patrijaršiju, na isti način, kao što hipokrizija uništava vatikansko
podzemlje.
Savakom
poštenom čoveku, kao, i svim vernicima sledbenicima Svetog Save treba da bude
jasno, da ono što čini paposlavistička oligrahija iz beogradske patrijaršije
ravno je onome što čine svi hjihovi gospodari iz vatikanskog podzemlja. To jest,
i oni kao i vatikansko kriminalno udruženje nisu u stanju da razdvoje greh od
kriminala. Silovanje gluvoneme dece nije greh već nedopustiv i neoprostiv
kriminal. Dok pristajanje za vatikanskim kriminalnim udruženjem članova
beogradske patrijaršije, je kobno kriminalno delo izdajstva, a prihvatanje
junije sa njima je součestvovanje u njihovom kriminalu. Dakle beogradska
patrijaršija pokoravajući se vatikanskom kriminalnom udruženju, bez bilo kakvog
razloga tone u dvostruki krimuinal.
Zato, nas koji
se protivimo nedelima nečastivih koji poput biskupa Bulovića nas kao nazivaju
sektom Artemijavaca, s naše strane njima sledi jednostavna poruka.
''Sekta'' Artemijavaca korača putem
Istine i Pravde, to je put ka večnoj
zublji koja uvek svetli u pomrčini, a svetlost ne gubi. Iz tog razloga nas na njihovu jeres i
sektašenja, dela nečasna i kriminalna, ništa ne obavezuje. Bulović i svi njegovi istomišljenici mogu da
potpišu na hiljade ravenskih sporazuma, ali taj njegov nečasni čin, mene ili
bilo kog smernog i poštenog čoveka ne obavezuje. Bulović i njihovi sledbenici
su sasvim slobodni da sa nivoa njihovog znanja i umeća deluju u onoj sredini
koja se iznad tog njihovog nivoa nije u stanju da uzdigne na viši.
Njihov je, a
ne naš problem što nas u njihova nedela nisu sposobni ubediti da ih sledimo.
Uprošteno to se naziva niskoćom intelektualnog nivoa. A da nam ono što oni
čine, silom mogu nametnuti!? – pa to nije bilo moguće ni u vreme Pontija
Pilata, a nekamo li danas.
Njihovo
drugovanje sa Ratzingerom ravno je drugovanju Borisa iz Beogradskog Pašaluka sa
Hašimom Tačijem.
Na Svetog
Nikolu leta gospodnjeg 2010.
Janko Bojić
_____________________________
¹Jozef Ratzinger alijas Bendikt je bio kao kardinal
zaduzen da resi problem pedofilije unutar vatikanskog podzemlja. U tom poslu se
pokazao ne samo neuspesan, vec je bio uopste nezainteresovan da ga reasva,
buduci da je i sam devijnatna osoba, nije on bio u stanju da se drugoj vrsti
devijantnosti suprotstavi.
No comments:
Post a Comment