Posle Izbora? - nadajmo se sledećim ako do njih pre vatrometa dođe

Dođu i ta vremena kada malodušnost ovlada, a maludšan se zna da je sklon da poklekne i da se preda. Andrić je lepo rekao nešto drugo: „Dođu tako vremena, kada pametan zanemi, budala progovori, a fukara se obogat.“ I gle čuda eto nam, a naročito posle ovih izbora to je očigledno, tih vremena, a da je Andrić imao mnogo više iskustva, od mnogih nas, to je neosporno, pa mu treba verovati. Jedino je zaboravio da kaže da su to vremena kada u jednoj sredini malodušnost ovlada.

Elem, i za Boga, pa kako bi se drugačije mogla ova vremena opisati kada u smanjenoj Srbiji, kojoj preti opasnost da još više bude smanjivana i to sve dotle dok se ne ugasi, ako se ovaj trend nastavi, na izbore, koji su bili tako reći od presudnog značaja, samo izađe nekih tridesetak posto građana. Ovo 30% zato, jer oficijalne statistike i brojke nikada ne treba uzeti zdravo za gotovo. Uvek se te brojke uvećavaju, pogotovu danas uz pomoć masovnih medijskih sredstava sa koeficientom 20%. Pa onda ako se uzme u obzir da su pobedili isti oni koji su po ugledu na one koji vladaju drugim banana republikama, koje je porodila SFRJ, umanjenu Srbiju ojadili i opustošili, znači li to da su je uspavali u malodušju, ili je ona druga patriotska Srbija, iz nekih raloga, jednostavno drugih, bojkotovala izbore? Pre bih se moglo reći, da su malodušni potrčali da glasaju za šljam, nego li da su se ovi drugi što se nisu odazvali, čak i uspavali. Jednostavno, za  njih nije bilo nečeg dovoljnog da ih motiviše da glasaju. Izgleda čudno ali to i jeste stvarnost, jer za ove izbore oni nisu imali svog kandidata. Pa su hteli ostati kao mirni posmatrači. 

Ima mnogo razloga koji su me naveli da se i ja prdružim grupi kritičara ovoga velikog posrnuća, ali da mu ipak ne odam prizvuk malodušnosti. Jedan od tih je i ovaj jedanan mlad ali isto tako plodan pisac, svojim osvrtom na postojeću temu me podstako, mnogo više nego svi drugi. Možda čak i mnogo više, nego i sam splet događaja. Nebojšu poznajem prilično vremena. Mogao je on sa svojim sposobnostima, a verujem i da mu je to nuđeno, da se dokopa velikih previlegija i enormnog novca, i da skroman život zameni sa raskošništvom, bludništvom i tako redom, svim onim strastima i slastima koji se nude previlegovanima. Ali bolje i skromno, pa čast i obraz ne gubiti, nego obrnuto. To i utoliko pre što i oni drugi za razliku od Nebojše i njemu sličnih, kao i njihovi predci, nikada obraza i poštenja imali nisu. A o rodoljublju i patriotizmu, u njma, da ih bilo kojoj anatomskoj analizi podvrgnemo ni u jednoj njihovoj ćeliji spomenutog nektara našli ne bi smo.      

Očigledno je Nebojša mnogo mlađi od mene, pa se ne seća poznih sedamdesetih, kada su po Italiji, italijanski karabinjeri jurili crvene brigade, kako bi pronašli, i od njih preoteli Alda Mora, onoga vremena smatralo se jednog od boljih političara među Italijanima. Beogradska štampa takođe onoga vremena, skoro dva meseca jednostavno je trubila o Aldu Moru, i nije mogla lako da se zaustavi, sve dok konačno se i život ovoga političara nije zaustavio. Kakve sada ima veze Aldo Moro sa ciganskim cirkusom na ovogodišnji Đurđevada? - pitaće se mnogi. Da vidite ima more i premnogo. A to premnogo dolazi nam zato što, Nebojša postavlja odlično pitanje. Da li su izbori bili regulrni? Mada Nebojša nije hteo da nam da pravi odgvor on sam, nego nas namerno navodi na razmišljanje, zato je moj odgovor mnogo  jednostavaniji: Uopšte ne sumnjam da su ovi izbori bili maksimalno ležirani, i u opšte u sadašnjoj atmosferi, gde imperijalni drugovi sa reke Potomak sa dugačkim prstima, pokušavaju da i dalje ugnjetavaju i manipulišu, i te kako se ti njihovi prsti odslikavaju svugde gde se odslikati mogu na platnu te cirkuske Djurdjevdanske šatre, pa su baš upravo zbog toga  ti izbori, u takvim okolnostima, bili neregularni. Ta neregularnost je zasigurno, potpomonuta sa svim onim sredstvuima koja se u ovim okolnostima upotrebljavaju, a ponajviše naravno je upotrebljeno ono najmoćnije sredstvo  krađa glasova. O krađi glasova se samo može nagađati, ali o njenoj veličini teško je bilo kakvu predpostavku dati.  Drugim rečima izbori su potpuno izmanipulisani.

Kako onda sve to vezati za Alda Mora? Vrlo jednostavno. Na njemu je izvršen i oproban prvi opit krađe, i podkupljivanja glasova na izborima, kada je umesto prave vodeće partije, koja je uživala najveu podršku u periodu pedesetih godina prošlog veka među stanovništvom jedne zemlje, koja je udaljena od centrale imperijalnog diktatorijuma, bilo potrebno na vlast dovesti  neku drugu partiju, onu koja će služiti imperijanim interesima. Znači, Moro je još davno bio opitno prase vašingtonske  političke laboratorije, i dokaz  da se ne samo autokrtaski režimi mogu podešavati, već da od “podešavanja” nisu imuni ni višestranački parlamentarni sistemi. Bilo je to ako me sećanje ne vara pod kraj pedesetih. Onda je i sama imperija bila u embrionu, ali pod kontrolom jednog, za razliku od danas, razumnijeg i u svkom pogledu antikomunističkog režima. Trebalo je tada sprečiti komuniste, koji su bili veoma jaki u Italiji da se preko izbora ne dokopaju vlasti. Moro je bio pogdna ličnost, pošto je svoju političku karijeru započeo među komunistima. Navodno, bar tako piše u njegovoj biografiji, kako je on bio, pazi sada i ovo, vernik, to ga je nateralo  da ne nastavi karijeru kao komunista, pa se upravo baš u tim poznim pedesetim godinama prošlog veka, iz komunista, nekim čudom vrlo lako i brzo dao preobraziti. Pa iz komunista on pravo u hriščanske social demokrate? Ko zna, ako ništa drugo, sam ovaj čin bi jednog dana, neko ko nasledi Ratzingera, terebao da iskoristi i u kalendar umesto Gospodnjeg uvede političko preobraženje.

Međutim nije istina da je to učinio zbog vere, nego je jednostavno progutao imperijalni mamc, koji mu je preko udice što se zove mafija bio zabačen. A Moro kao političku prostitutku, prostitutka ona obična i riba nemaju naravno ništa sličnoga, mada se to ne može baš  isto reći i za političke prostitutke, od kojih je jedna bio i sam Moro. Obe su vrste veoma ljigave, pa se lako daju iskliznuti. Izgleda kao u čudu, ali ovo sve nekako nas podseća na Tomislava, koji se na isti način, čini mi se kao da je bilo onomade, iz radikala odjednom izkliznuo u naprednjake. Neverovatno oproban sistem. Avaj, kao i Tomica što je navodno obnovio naprednjaštvo u Srbiji, jeste samo koje? Poluizdajničko! Tako je i Moro bio zadužen da obnovi hriščanske demokrate, koje je Musolini bio razjurio, smatrajući ih za imbecile.

Čitao sam malo o tim događajima, kako je to preobražavanje išlo u samoj Italiji. Postoji o svemu i dokumentarni film, pa koga interesuje može slobodno da ga nađe i pogleda. Ja sam ga gledao i veoma je poučan, za svakoga, i onoga ko se ne slaže sa politikom imperije, a pogotovu je poučan za one koiji se odaju njenom sluganjstvu. Za takve pogotovu, pošto naravno kada imperija pronađe boljeg slugu, ili kada joj zbog njenog interesa sluganje više nisu ni potrebne, onda kada joj nepotreban material obremeni i  vise ne odgovara, jednostavno ga kao i Mora, prepuste crvenim brigadama. Videćemo malo kasnije i zbog čega, i gde je tu tehniku izučila imperija? Ta se tehnika, verovali ili ne lako izučava iz jednog filma, koji će biti kasnije spomenut.  Danas je mnogo lakše izvesti operaciju, koju hajde da je nazovemo Tomislav, Ivica i Boris, slučnu onoj koja se onda zvala sasvim drugčije, pa kako sam joj ime zaboravio, hajde i nju da nazovemo operacija Moro. Danas se novac lako transferuje kablovski, i tu hartjetinu koja nema nikakvu podlogu iza sebe, je lako naštampati, ja čisto sumnjam da i Topčider danas, nema neko odeljenje koje štampa dolare, za imperijalnu potrebu. U ono vreme radilo se sasvim drugačije. Za operciju Moro, imperija je morala da na brodove natovari nekoliko tona dolara u koferima. Pa su ti dolari onda u Rimu pretvarani u domaću italijansku valutu, koja se morala raznositi po celoj Italiji, i tako su sa tim parama potkupljivani glasovi, i kao oni poput Tome među radikalima flip flop političari. Tako je to onda rađeno među komunistima u Italiji. Tako oni danas rade i sa komunistima u smanjenoj Srbiji. Naravno mnogo jednostavnije ovoga puta ih ne preobražavaju, drugove Botu i Dačulu nije potrebno preobražavati, jedino je to činjeno sa drugom Tomasom koji je bio zalutao među radikale. Nešto je dakle i imperija bila u stanju da nauči. A to je da su komunisti lako podmitljivi. Pa to smo mi Srbi znali od kako su nas komunisti strani plaćenici od prvog dana porobili bili. Nije mi jasno, zašto nas o tome imperije nije ranije pitala, nego se ludirala 40 godina?

Eto tako, jednom već davno oprobanom metodom i ovoga puta, mi Srbi smo, samo da se zna nismo jedini, tu su narvno u toj grupi narodi koji su najviše stradali od nacizma i komunizma pored nas: Česi, Pojlaci, vrši se konstantan udar na Ukrajinu i Belorusiju, dovedeni, i još dublje uvučeni u imperijalni ćorsokak. Tom metodom su na kraju na presudnim izborima spomenutih pedesetih u Italiji, pobedili oni koji su bili od opšteg strategiskog značaja i interesa, za dalja, radi širenja dominacije u svetu, imperijalna osvajanja. Italijanski komunisti ovo nikada nisu Moru oprostili, a kada ih je sredinom sedamdesetih prošlog veka, ponovo, samo na drugi način zavrnuo, oni su uz pomoć imperije kojoj Moro više nije odgovarao, mu nabili majmunsku mrežu na glavu, odveli ga u šumi i istu mu odrubili. Posle su ga... ne znam tačno, mislim bacili  negde u kanalizaciju u Rimu.

Zato, ko to mene danas može ubediti da imperija i ovoga puta, kada su izbori u pitanju nije primenila oproban modelitet u Beogradu i unutrašnjosti, umnjene i opustošene Srbije? Imperiji se usladio permanentni, zvali ga hladni, javni, vrući, sve jedno, rat je rat, pa bi ga htela nastaviti u nedogled. Pokušao je Hruščev pre Gorbačeva da prekine hladni rat, ali je nekako Hruščev bio dalekovidniji od Gorbijana. Ko mi ne veruje, neka uzme memoare Veljka Mićunovića pod nazivom "Moskovske Godine" i neka pročita kako je tekao sastanak Jozefa Brozostoma sa Hruščevim na Brionima, noć uoči suzbijanja pobune u Mađarskoj.

Pričam po sećanju: Prema Mićunoviću, navodno Broz savetuje Hruščevu opreznost. Čitaj između redova, on mu savetuje da pobunu u krvi uguši. To je najlogičnije, jer da to Hruščev nije učinio, i Brozu bi se uslađena vladavina prekratila. Onda će reč uzeti Hruščev. Nazivajući Rikova, mislim da se tako zvao, tadašnji šef mađarskih komunista ženskim polnim organom. Pita on Broza za mišljenje o novom kandidatu, da postojećeg, kada ga proguta pomrčina, nasledi. Broz daje pristanak. Onda Hruščev dodaje: "Ne bih to sve radio, ali da, kada se mi ne bismo sada umešali, onda bi se tu umešali Amerikanci, pa se onda ni tu ne bi zaustavili, već bi išli dotle, da unište Sovjetski Savez." I šta se trideset godina kasnije dogodilo? Izgleda da Gorbačlija nije ništa hteo da nauči. Hruščev u svojim meoarima, opisujući Mađarsku bunu beleži sledeće: "Amerika hoće da bude svetski policajac. E, pa ne može tako." Drugim rečima imperiji treba pokazati zube, jer bez toga ona nema granica.

Neko može da kaže, kako to sada da ja žalim Italijanske komuniste, a prema domaćim nemam milosti? Naprotiv. Dobar komunista može biti samo onaj koji je mrtav, bio on iz Italije, bio iz Tumbuku. Nego se čudim kako to sada imperija zaokreće politiku, i podržava srpske komunjare, da nas Srbe dokrajče? Zato treba nešto i od tog Hruščeva, možda i naučiti.

Nadalje nas Nebojša odlično navodi da se zamislimo nad sudbinom srpske radikalne stranke. Ja ovde imam sasvim jedno drugo objašnjnje od Nebojšinog. Pokušao sam preko svojih veza, preko jednog njihovog poslanika koji je moj školski drug, da radikalima skrenem pažnju na neke slabosti. On mi je bio drug iz škole, ali smo se posle mnogo godina prvi put sreli, mislim negde prošle godine. On mi je tada ostavio elektronsku adresu, molio me da stupimo u vezu, i da, ako je moguće sarađujemo, i ja sam mu poslao dva pisma, ali od njega nije bilo odgovora.

Opisaću tragediju ove stranke uz pomoć jednog primera: Onaj ko je gledao holivudski film Spartak neka se priseti one scene gde preprodavac robova, koga glumi Srbofob Petar Justinov, biva posrednik između pirata i jednog rimskog diplomate. Pošto su pirati predhodno obećali Spartakovim ustanicima da će im za određenu svotu novca isporučiti brodove i prebaciti ih negde u, - pravo da kažem zaboravio sam gde, recimo današnju Španiju, i kada Justinov predlaže spomenutom predstavniku Rima, da imperija ispuni uslove i tako ona, a ne pobunjenici isplati pirate, i na taj način preuzme inicijativu, kako ovi ne bi isporučili Spartakovim pobunjenicima obećane brodove, pa kada se taj diplomata buni, dodajući da su pirati kriminalci i da je politika imperije da ne opšti sa kriminalcima, Justinov mu kaže: "Mlad si i neiskusan si. Politika je praktična stvar. Kada ustreba ništa loše nije raditi sa kriminalcima, kada se oni uklapaju u cilj politike i doprinos opštem interesu. Ne gubi iz vida, kasnije, ako kriminalci počnu da jačaju, njih je lako uništiti.”

Sve kao u fimu

Radikali ili nisu gledali film, ili su ga gledali ali poruku nisu razumeli, i tako su napravili grešku. Pa šta radi impreija danas?  Prosto, sarađuje sa svim kriminalcima iz pokojne SFRJ koji služe njenom interesu. Oni nisu razumeli da je Nikolić jedini sposoban političar danas u Srbiji. Ja ne kažem i da je državnik, već političar. I da je kao takav veoma opasn i ohol čovek. Nisu oni u predzadnjim izborima bili osvojili onolika poslanička mesta, sa svim respektom prema Dr Voislavu Šešelju, zahvaljujući njemu, već zahvaljujući  upravo tome Tomislavu. To se danas  tako jasno vidi, kada je on za tako kratko vreme uspeo da izgradi najaču političku starnku u smanjenoj Srbiji. To nije bez razloga, i ma šta mi o njemu mislili, imperija je znala odlično šta radi, kada je i njega potkupila da joj postane sluga, ne zato što mu je naklonjena, i što ga voli, nego zato što je bila prinuđena da zaigra na dve karte. On imperiji ni sada nije motiv već oruđe. Nadam se da je u mogućnosti to da shvati, da mu je zapravo vreme da se sada od nje distancira - lično mislim još mu  nije kasno. Ukoliko to sada ne učini, kasnije će ući u imperijalni ćorsokak, gde, ako joj ne bude ispunjavao bezpogovorno obećanja, vrolo lako će mu poslati šakale. Kada do toga dođe, neće biti, ne samo njegove stranke, već i njega samoga. Za razliku od apsolutno ptaloškog sluganjskog mentaliteta, drug Tomas nije isto što su drugovi Bota i Dačula. Kod njega ima malo razuma, sasvim dovoljno da ga imperija, kada joj više ne bude drag, jednostavno kao i Alda Mora prepusti, ako ustreba i Dačulinim crvenim brigadama, a i  Dačula, ako misli da se uz imperiju šlepa, kako bi vratio šloser-marašala u moje Užice, želim mu svako dobro u tom pogledu. Naravno najbesprekorniji otirač je seksualni mazohista. Drug Bota neminovno ali i bezpogovorno ispunjava sve imperijane zahteve. Nije teško dati prognozu da će drugar Bota ostati ponajduže u krilu imperije, ali ne toliko dugo. Onoliko isto će ostati dugo kao i drug Kurjak, to jest dok ne očupavi i zaraste u polusivu kočet.  I on će joj jednog dana postati optererćenje. Pogotovu kada mu propuste pelene, pa imperiji pokvasi krilo. Ima da ga odmah predaju za razliku od druga Tomasa ne šakalama, nego nekim kobcima.

Zato sam svome radikalskom prijatelju hteo predložiti nešto sasvim drugo, što je do sada bila moja privatna tajna. A sada kako radikala više nema, onda nema ni tajne. Šta sam hteo da predložim? Vrlo jednostavno: Treba biti apslutno čestiti i pošten, to je ljudska dužnost. Ali politika je sama od sebe prilično praktična rabota, pa samim tim i uprljana stvar. Treba uvek izdvojiti interes od časti. Nije loše raditi ni sa kriminalcimaveli Justinov, a spasti državu. Nije - i ja se slažem. Dobro Nebojša uočava. Eno sve časti i poštenja samom Koštunici, ali šta vredi od toga, kada država propadne!?

U ostalom zar je on toliko slep, pa da ne vidi do sada sa kiime je okružen. Ako to nije video pre deset godina, hajde da mu oprostimo. Ali ako to ne vidi sada, onda uzalud njegovo poštenje, on je onda gori od svih i onih najnepoštenijih. Političar biti nije samo važno biti pošten, već vispren i snalažljiv. Upravo ja sam svome prijatelju u mom drugom pismu ovo predložio bio. "Da oni preostali radikali se ne svađaju sa Nikolićem, već i da pre ovih izbora sa njim nađu kompronis i stupe čak i u koaliciju.” Nije se ni Nikola Pašiš posvađao sa Svetozarom Markovićem kada mu je ovaj pocepao stranku. Nego na brzu ruku izgladio stvar i u miru izdigao i ojačao svoju stranku. Trebalo bi ponekad i od starijih nešto naučiti. Može to valjano i korisno biti. To i utoliko pre, jer im Šešelj iz Haga slabo može pomoći. Prva njihova greška, kao i Tomislavljeva je ta, što nisu naimenovali Šešelja da samo bude počasni lider stranke dok je u zatvoru, a da oni uzmu stavr u svoje ruke i da starnku neslabe nego ojačaju. Da su oni sada zajedno sa Tomislavom, nije teško uvideti da bi oni sa njim držali sve konce u rukama i hladno bi preuzeli vlast. Pa čak i uz njegovo šurovanje sa kriminalnom imperiom. A kada Toma zaposedne vlast? - ne bi je on tako lako ispustio. Tako da su patriote i nacionalno opredeljeni ljudi uz njega sada u kontroli vlasti, oni bi ga lako držali na uzdi. Mislim da nije potrebno detaljno objašnjnje i kako.

Na kraju da sam ja Tomislav, ja bih sve učinio da Ivicu vežem, a ne da ga odvežem od sebe. Dao bih mu da bude i predesdnik vlade, i sva ministarska mesta, osim položaja ministra spoljnih poslova. Za taj resor treba debela brezova metala, kako bi se počistio. Upamtite pa čak i oni, koji su imali, vrlo malo volje da sve do sada pročitate. Imajte još malo strpljenja. Zapišite ove moje reči. Niko više nikoga ne treba sada do Tomas Dačulu i ovaj njega. Ivček je i onako politička prostitutka od ranije bio, a prostitutka ne ulazi u sklapanje sporazuma radi zadovoljstva i ljubavi, već iz interesa. Treba prostitutkin mentalitet dobro iskoristiti. To jest i sam Ivček zna da uz Borkica na sledećim izborima može samo gore da prođe nego radikali. A uz Tomislava može da dogura dotle, da samo njih dvojica na sledećim izborima budu starnke u parlamentu. On jaka opozicija, a Tomislav sa njegovim naprednjacima pozicija. Ukoliko Ivček ne bih pristao, a pristati nikako neće, ako se ne podvrgne sistematskim pregovorima, pa i ako posle toga ne bi pristao da uđe u sporazum, onda bi Ivček morao da zna, da od sada ne za četiri, već i najviše za dve godine, jednopolarni svet postaje istorija. A kada multipolarni svet zaživi životom. Za  drugove sa reke reke Potomak Ivček i i Boris će postati obična krpa za brisanje nogu, a možda i malo više iznand nogu. Boris zasigurno nema izbora. Ali Ivček i te kako ima.

Pored svega Dačula mora da zna da mu imperijano ugnjetanstvo sa reke Potomak nije, i neće nikada zaboraviti da je njegov SPS ista biljka, sa kojom su navodno ratovali, i zbog koje su ratovali sa Srbijom dobrih deset godina devedesetih prošlog veka. Bar tako njgovo uzvišeno imperijalno ugnjetanstvo tvrdi, da nisu ratovali protiv Srba već protiv Dačuline SPS. Onda ratovali a sada u koaliciji sa istom? Pa neki će Srbi morati da se posluže i Hručevljevim rečnikom sa Briona, prilikom izražavanja emocija. Zar drugarica Olbrajt nije jednom rekla da ona voli Srbe, tvrdeći kako ratuje sa  Miloševićem. Hipokrizija,  je li? Kako da ne, ali obostrana narvno. Niko me ne može ubediti da Dačula nije hipokrita kada je i sam prihvatio da sarađuje sa imperijalnim hipokritima takođe.

Konopac je sigurno spreman i okačen na sigurnom mestu da visi. Kome će biti nataknuta prva omča oko guše? Teško je to predvideti, pošto se ne zna ko će prvi od ove trojice spomenutih drugova Bote, Dačule, i Tomasa uspeti da se sa broda Imperija koji je još dosta blizu luke, i koji nevidljivo tone momentalno, predvidi potpun brodolom, pa da se na vreme spase iskačući u bežeći čamac.

Ne zaboravimo, konopac za granu ovoga puta nije vezala imperija, već mutipolarni svet, koji da bi on opstao, mora da potopi Imperiju negde na sredini okeana.

Janko Bojić