Sada nešto o današnjoj "demokratiji" u Srbiji.

To zasigurno nije politika u praksi

(iz pisma mom poznaniku radikalnom poslaniku)

Ja tu reč nikada nisam prihvatio zdravo za gotovo u politici sistema. O tome sam sa našim intelektualcima iz stare lojalističke emigracije s početka osamdesetih, vodio žučne razgovore, a pogotovu sam jednom sa Nikolom Pašićem mlađim, ušao u polemiku do usijanja. On nikako nije mogao da veruje da ja, jedan takav antikomunista ne prihvatam zapadnjačke sisteme kao apriori demokratske. Za mene ništa, gotovo ništa, pa čak i neki naučni postulati nisu u suštini apriori. Sve je relativno, a onaj koji sebe veže za neku stvar, ma koliko ona bila realna, ona kasnije u nekom drugom datom momentu, može da postane i jedna obična nebulznost.

Zapadnjački sistem "demokratije" nije demokratija u praksi već skupštinska demokratija, ili kako ja to volim da kažem vladavina parlamentarnog sistema. Oni koji polaze od načela apriori stvarju od prolaznih relativiteta ništa drugo do kultove kojima sami robuju za rzliku gde i ovaj sistem ima nekih nijansi. Jedno je dvopartijska diktatura amerčka, a drugo višestranačenje Britansko, Francusko, Špansko, Italijansko i tako redom, koje ima nekih elementa demokratskih, ali nije to u opšte neka idealna demokratija. Demokratija je misaona imenica. Nemačku nikako ne treba uvrstiti u ovu grupu, pošto država malignih Hana čak i posle Drugog Svetskog Rata nije denacifikovana. Njome vladaju do ujedninjenja istočne i zapadne, nacističke frakcije, a posle toga danas nekakva vrsta združene nacističko-komunističke koalicije. Taj nemački fenomen mi danas imamo u gotovo svim banana republikama koje je porodila bivša SFRJ.

 

Polazeći od kritičkog načela Čerčilovog da parlamentarizam nije idealan, ali jeste praktična vrsta vladavine, onda sa tog aspekta mene zanima gde je danas problem parlamentarizma u Srbiji? Kod nas Srba je taj problem ušao u fazu kulminacije. Ja sam nedavno eto tako obradio jednu neobičnu tezu "Kralj ili Neko Drugi." Kroz tu tezu došao sam do neverovatnog zaključka da je SFRJ, a ne Kraljevina Jugoslavija bila nepriatelj Srbima. Zatim da su komunisti, a ne kako neki kvzi - istoričari današnji što tvrde da je to bio kralj Aleksandar, bili ti koji su našem nacionalnom biću došli glave. Oni su nas rasturili u sedam banana republika. Osim Slovenije, svugde, sve druge AP i republike su odvukle mnogo Srba. Povod za ovu tezu bila je izajava druga Bote Tadisija, tako ja u poslednje vreme zovem Jeljcinovog imenjaka, koji po svaku cenu nastoji da Srbe sabije u beogradski pašaluk. A taj povod je ono kada drug Bota kritikuje vojni puč od 27 marta 1941. Postavio sam sebi mnogo pitanja, među kojima i ova:  

1) Zanči li to da sin majora ozne nam otvoreno pokušava da nametne nacističke teze? 

2) Da li se on to šali, ili nam ozbiljno stavlja do znanja da su komunisti koji su se nama predstavljali da su se borili protiv nemačkog nacizama, svoju decu vaspitavali u nacističkom duhu. U tom nacističkom duhu je bio vaspitan i Zoran Đinđić, i znaš ih i sam druge da ti ih ne nabrajam, te zato za koga su se, i protiv koga komunisti i zaista borili? Po drugu Boti ispade za Nemački nacizam protiv Srba??? 

Privodim kraju pisma biografima Čerčilovim i istoričarima britanskim, Martinu Gilbertu i Ričardu Ivensu, pisma su završena nego čekam na neke dodatne podatke. U tim pismima ovoj dvojici velikih antinacista, moje osnovno pitanje je: Kako to da prema propagandi zapadne štampe, da prozapadni predsednik Tadić je osoba koji kroz kritiku antinacističkog poduhvata kao što je 27, mart veliča nacističke ideje? Da vidimo šta će biti? Poznavajući Gilberta ne verujem da će ostati skrštenih ruku. Ako ostane on, ima ko neće.

No kako je i sam Čerčil pisao i govorio, paralmentarni višestranački sistem je najgori oblik vladavine,” ali ja ne znam bolji” isticao je on. To je istina. Jedno su demokratija i drugi oblici vladavine, a drugo koji od svih drugih oblika osim parlamentarne “demokratije” može da obezbedi populaciji Građanske Slobode?

To je ono što je najbitnije. Ne postoji idelani sistem valadavine. Parlamentarno staranačenje, slažem se sa Čerčilom, je užas od vladavine, pogotovu u jednoj nesređenoj sredini kakva je današnja umanjena Srbija, a drugo su građanske slobode. Sećam se kada su u moje vreme, neki beogradski linjaci počeli da dolaze u Kanadu očekujući da jedu hleba bez motike. Pa kada ih je uhvatila prpa dolazili su kod mene da me pitaju za savet. Moj im je odgovor bio vrlo jednostavan: "Zasučite rukave ili nazad." Jednom ih je bila poveća grupa u jednom kafiću. Kada se nešto povela disdkusija o Trudou, ja im velim da tu njišku ne mogu da smislim, pogotovu i samo zato što je peder.(onda nisam znao da jeste, nego sam onko lupio što bi mi rekli) - Kako smeš tako, pa on je predsednik države? - graknuše oni na mene. U stvari Trudo nije bio predsednik države već predsednik vlade, ali hajde sade. Moj im je odgovor bio: "Zašto da ne, to je moje građansko pravo i sloboda da se smem izjasniti o svakome, i javno ispoljiti slaganje ili nezadovoljstvo."

To je ono što je naš čovek izgubio i ne ume da ga povrati pod stegama komunizma, gde, i onda kada bi se samo neko nasmejao na onu karikaturu od šlosr-maršala, a nekamo li to još i da kaže da komunistički šef nije pravi, već prišipetlja od marašala, znam i sam mogla je čak i glava da ode za to. To je dobro osetio na svojoj koži pokojni Stojan Maslarević iz Pilatovića kada je jednom, kada su vukli Broza, u crnom mercedesu kroz Požegu, a njega došala žandamerija da čuva kod kuće, mislim da je tako bilo. On ih pita šta im to treba. - Pa znate vi ste osumnjičeni, bojimo se da slučajno ne biste pokušali atentat na druga Tita." Stojan -  Bog da ga prosti! -  onako sav ozbiljan ali i duhovit čovek, pravi naš domaćin im kaže: "Stojan ne prlja ruke o svaku pogan, nego da je taj vaš, neki čovek, pa da to i razumem, ali o onu vucibatinu moje ruke nikada ne bih okaljao." Posle su mu pretili da će ga pretući, zaboravio sam šta je sve do kraja bilo, i koliko su ga za to zatvarali?

Zato kada je u pitanju parlamentarna vladavina u Srbiji ne treba je nikako posmatrati sa ovih današnjih pozicija, u vreme kada svet kontroliše vladavina haosa, i iz ove perspektive. Nego se treba vratiti  nazad, u vreme ono, kada je uz pritisak Narodne Radikalne Stranke, Srbijom zavladala ustavotvorna monarhija, u kojoj je po prvi put,  jedinstven primer u ondašnjoj Evropi, kao osnovni princip svoje vladavine u kraljevini Srbiji od starne izvršne vlasti, narodu bilo zagarantovano pravo na Građanske Slobode. Zanči Srbija ima svoje dublje korene u parlamentarizmu i mi Srbi nismo nikakvi nevaljaljali nacionalisti ili antidemokrati, već rodoljubivi patrioti i nacinalni ljudi. Drugim rečima suvereni.

Zato ovo što sda imamo, tako je kako je, i ma kako neko bio nezadovoljan ovim nametanjem lažnog parlamentarizma, a pogotovu lažne demokratske ideologije koju nameće dvopartijska dikatatura sa reke Potomak, svi time moramo biti nezadovoljni, ali ne treba posustati. Kao i sve drugo tako i začetak parlamentarizma ne ide kako valja, to je tačno ali to nije zbog nas. Već iz dva razloga: a) Zato što su deca komunističkih funkcionera koje američka imperija promoviše i održava na vlasti totalni nesposobnjakovići, neradnici i čisti lupeži.

b) Oni će se održavati na vlasti i pustošiti sve živo, sve dotle dok se ne pojavi politička struja koja će biti dovoljno jaka, i u stanju da iznađe problem ovog sadašnjeg posrnuća, da ga javno prikaže i osudi. Taj problem ja sam objasnio u uvodnom delu spomente studije "Kralj ili Neko Drugi," gde navodim kako jedan nekadašnji grčki partizan, odlično konstauje i zahvaljuje se Čerčilu što je njih komuniste sprečio da se i u Grčkoj dokopaju vlasti, pošto tamo gde su god vladali, ili vladju su napravili pustoš.

Pralamentarizam u Srbiji može se slobodno reći još nije ni prohodao. Tek se uči da hoda. Zato bih da parafraziram Luja Pastera, iz jednog njegovog odgovora jednoj komisiji Francuske akademije nauka, grupi cinika i ignoranta, koji su pokušali da ga ismeju u vezi njegove teorije o imunizaciji i kašnjenju da pronađe vakcinu protiv besnila: "Nauka vam je gospodo isto kao dete kada počinje da hoda. Kada ono ojača, majka ga podigne iz kolevke i satvi na pod. Onda se dete pridigne, i napravi prvi korak, pa se saplete i padne. Onda mu majaka pritekne u pomoć pa ga spotakne da napravi sledeći korak, i tako posle nekoliko koraka, dete nauči da hoda. Tako vam je i sa naukom, veli Paster. Prvo radite prvi eksperimen, pa onda sledći i tako korak, po korak dok nedođete do potpunog shvatanja i razumevanja uzročnika problema, hoću reći bolesti."

Tako i sa obnavljanjem parlamentarne valadavine u Srbiji. Ona je još negde u nekoj kolevci, još joj treba dugo da napravi prvi korak. Kada će ona napraviti taj prvi korak? Pa tek onda kada se Srbija oslobodi komunističkih frakcionaša. Veoma težak process, teži nego u inficiranom obrisu ispod mikroskopa, u Lujevo vreme otkriti mikrobe. U stavri on i nije bio u stanju da otkrije uzročnik besnila, pošto je besnilo virsno oboljenje. Ali, vidi čuda!- uspeo je da i pod tim uslovima pronađe vakcinu protiv hidrfobije. Bojim se da Srbija okupirana komunističkim frakcionašenjem nije, i mnogo gore, nego telo inficirano virusnim oboljenjem. Uzeće dosta vremena da se taj virus, za razliku od Pasterovog doba, koji nam je poznat, suzbije. Ali kao i pacijenti oboleli od neke neizlečive bolesti, što nikada ne gube nadu u neko čudo, tako i mi Srbi ne smemo gubiti nadu, da je spomenuti virus koji je truje neizlečiv.

Potreban joj je neki dobar lekar. Jesu li Mialne Srpski Radikali spremni da preuzmu ulogu tog dobrog doktora, ili Srbija mora da traži drugoga? Vreme od četiri godine brzo prođe.

Pozdravlja te tvoj iskreni prijatelj,