Како Изгледају Попадијине Гаће?

Шефу Београдске Патријаршије: Господину Мирославу Гавриловићу - Алијас Иринеју

Први део: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ 

Господине,

Још од предпрошле недеље августа 22-ог, се каним да опишем овај феномен са слике и из наслова. Но време никако да ме удостоји таквога чина. То из простог разлога што мени није позив да пишем о таквим нискостима и о тако ниским људима. Другим речима имам преча посла него да се бавим онима који су у својим радним канцеларијама држали слике Ђозепа  Броза. Онога истог Ђозепа, што су на њега комунисти качили маршалске еполете и клањали му се до земље.
Али зло које обузима нерзумне навлачи страх у разумнима, па се зато одлучих да феномену зла одвојим и једеан кутак свог времена. Јер за бога, нерзумље  је од спознаје историје било увертира за катастрофу.

Питаћете се ви шефе Београдске Патријаршије, ја се никада вама нећу обратити као патријарху васколиког српства, то не могу јер, не сматрам да такви као што сте ви имају част да се патријарсима смеју назвати. То утолико пре пошто ви дајете изјаве да су Срби некакав мали народ. Нисам сигуран да сте уопште свесни шта са таквим изјавама чините, јер Срби се сматрају за људе који растом надвисиују све друге народе у свету? Од туда да један Дивац, или Стојаковић, или пак Бодирога и тако редом, играју кошарку светског нивоа, и носе се са осталима у овом спорту који им нису дорасли. Можда ви себе сматрате за шкарта, али то је ваше мишљење о вама, па ако се оно само на вас односи буди те ви господине патљук, то је онда и онако ваша лична ствар. Само вас упозоравам да нас Србе не мешате са вама. Уколико мислите на нашу бројност, јесте да су нас комунисти доста скратили и у том смислу, са њиховим ништавним теоријама о планирању породице, али још нас Срба има негде између петнаест до седамнест милиона. Наших вековних непријатеља Аустријанаца има дупло мање од нас, па их њихови главари не називају да су мали, а Јевреја у целом свету има ту негде исто као и нас, али ни један њихов главар или рабај неће рећи такву глупоста као та што је ви  подмећете нама Србима. Мислио сам да скратим али како одох у ширину желим још једном да вас подсетим. Како рекох питаћете се какве везе имате са попадијиним гаћама? О томе мало касније.

Затим тај народ којега ви потцењујете у вашим изјавама дао је таква имена као што је рецимо био Свети Сава. Вама који наслаљајући се на моћ Ватиканског Душегубља и водите упорну борбу против Светосавља, наравно није познато да је после пада римског и византијског царства, Свети Сава написао први устав, познат под насловом Законоправило на подручју континеталне Европе, и тиме дао смернице модерној и цивилизованој правној науци и терминологији. Ви наравно не знате да професори Уставног Права, правних факултета са Сорбоне, Оксфорда и других  чувених школа првне науке у свету у својству својих предавања укључују и  Nomocanon (Законоправило) чувено и велико дело овога родоначалника српске културе и образовања. Зато ви господине и јесте предитор то јест гмизавац, и имате права себе називати маленим, за боље и нисте, али ја сам као део српског рода свугде и на сваком месту усправне главе и висогог чела увек закорачио, те се наши ставови никако не могу подударити.

За вас је римски прозелитер моћан, а за мене једна криминална џумара. Девијантни развратник који је саучествовао и у тако гнусном криминалу као што је силовање глувонеме деце.  Тај феномен сам доследно описао овде где кажем, да тај по вама моћник, да би решио проблем тог институционализованог насиља би требало да пoступи на следећи начин:

Postoji i rešenje za ovaj problem. Ili da vatikansko podzemlje odobri svojim klericima da se žene, ili neka im omogući da obrazuju klub homoseksualca, gde mogu slobodno da orgijaju i u takvoj sodomoji, ali ne na račun prisile već pristanka. Ovo drugo može da bude jedino opravdano time što i onako vatikansko podzemlje nije jedna normalna već anahrona i izopačena organizacija.

Па зато, како би рецимо било да шеф београдске патријаршије који верује у моћ зла и криминала, за моменат одбаци од себе такво веровање, и да упути поруку саучеснику силовања глувонеме деце да се окане таквога зла? То и утолико пре што на овоме свету, како рече Рекс Вејлер, има још увек поштених Хришћана који се не могу мирити са тим да им један девијантник попут Јозе Ртатзингера урушава веру. Такође да вас подсетим да ни Срби Хришћани не могу себи дозволити да им ви кроз изјаве и кооперацију са девијнтницима и криминалцима урушавате веру, умањујете углед и да подцењујете њихово достојанство.

Сада пошто вам дадох обећање, ево и да одговодим на питање: Какве везе има шеф београдске патријаршије са гаћама једне попадије, која живи у Канади? Па да видите и има.

Пре неких једанаест година овде у Лондон град на пола пута између Детроита и Торонта пристигао је један поп Гњатић. Чудан неки тип. Растерао народ и отворио кафану у црквеној порти. А ово „величанствено“ делотворење "благословио" је ваш студент, извесни Ђорђе Ђокић који се лажно представља светачким именом Светог веилкомуиченика Георгија. Ма маните се јада, какве везе има примитивни Ђорђе из Црњелова са Великомучеником Георгијем?. За вашу информацију колико је тај ваш студент "одушевљења" унео у нашу заједницу, говори пример да га је Српство у Канади прозвало Ђоком од владике. 

Затим још на почетку његове каријере, позавади се тај ваш студент Ђоко са једним високим интелектуалцем, господином Кочом Радојковићем. Свађа се претвори у такав фанемен да је на крају све завршило пред, у оно време једним од најугледнијих судија провинције Онтарио, господином Холандом. Изгледа када је тај ваш стдент Ђоко из Црњелова, прекардашио сваку меру, онда му је господин Радојковић узвратио са пијететом да је он ништа друго до један обичан босански во.

Писао сам о томе раније како је се судија Холанд у суду смејао на глас када је господин Радојковић описао сцену како је први пут тог вашег студента упоредио са домаћом животињом. Био сам у суду и присуствовао том сценарију, и чудио се онада, а богами чудим се и данас, шта је српство доживело. Да се човек којему су у време комунизма натакли владичанске чинове, на суду у једној земљи, где је првосудни систем прилично јак и квалтетан, интелект се таквога дакле успоређује са нивоом домаће животеиње, без опонирања, већ уз смех и одобравање.

Сетио сам се тада, како смо се ми у време када су комунисти качили шлосеру маршалске еполете, и певали му песму о љубичици белој и плавој, а ми, разуман свет, се подсмевасмо да су комунисти и заиста створили велику нучну фантазију, и успели фантазију да претворе у стварност. Јер за бога, нико до њих, тако као они, није успео да пронађе толико квалитетно ђубре, из кога је изникла тако масовна љубичица, од преко 120 кила???

Тако мени нешто сада слично пада на памет. Како сте и ви, човек који је у својој канцеларији држао слику тога феномена, те масовне „љубићице“  у ствари произвели нови феномен. То јест ви сте студента коме је према господину Радојковићу интелигенција на висини вола, успели да произведете у владику??? Богами то није баш тако ни једноставно било. Али српству сада остаје да размисли нешто друго. Ви ћете се сложити са мном, да је ипак господин Радојковић направио једну грешку. Грешку у смислу да је своју анализу интелектаулне висине једног „владике“ везао само за вола из Босне. Во из Црњелова или Видове је ипак домаћа животиња без обзира где траву пасе. Па тако када судија Холанд се смејаше на то опаску о „владици“ са интелектом домаће животиње, српство се мора добро замислити о успеху вашег рада и феноменалног открића. 

Поред тога судија Холанд бележи да је господин Рдојковић највише замерио том вашем феномену од студента, то што је он радио мајмунски бизнис, у чему господин Радојковић наравно као частан и поштен човек није хтео да саучествује.(сиц) Ваља запазити да у пресуди Додер в.Радаојковић судија Холанд на сличан начин као и ја, после описа тог феномена мајмунског бизниса ставља sic erat scriptum. Дакле у деловањима ваших студената нису само изражене карактеристике домаћих животиња, већ и неких врсти које живе по џунглама око екватора.

Но вратимо се попу Гњатићу. Тај вам је феномен негативизма. Једном приликом сам био и сам сведок када је народ сазвао скуп да се покуша спречити зло, јер се народ с правом био уплашио да тако нешто, отварање кафане у црквеној порти, засигурно неће добро утицати на омладину српске заједнице у овеме лепом  универзитетеском граду. Био сам на том састанку и први пут видео како је поп, својм, веле, руком, направио бар у црквеној порти. И данас се питам због чега тај поп није отишао да ради као неки грађевинац, јер за такве засигурно нису, и не пристоји им да се баве духовним и интелектуалним пословима. Мада је бар више био кичарајске природе, али постоје и такви који и такву врсту „културе“ усвајају.

Када је поп Гњатић својим радом успео да унесрећи велики број српске малдежи Лондона, јер наравно ту се пило на искап. Како је црква на једном лепом пропланку, мало удаљена од градског осветљења, заклоњена шумом, онда је то изгледа био привлачан кутак за коришћење наркотике, коцке, и свих понора и порока којима се младо и неискусно биће одаје. Својој деци смо ја и моја супруга изричито забранили да се у том друштву не појављују. А када ми је на једној представи талентованих, поп Гњатић увредио фамилију, ја сам раскинуо сваки контакт са „црквом“ и попом који се понаша, сирво, грубо и неотесано. Па тако ето на састанку који споменух у паузи, вели нама неки ћакавац, који је седео испред бара и слушао јадиковање мајки и очева, вели он овако: „Как ви то бумали, ћујте ако се вама не свидел што ми деламо, онда ви тамо – показујући руком на црквени храм, а  ми овдије.“

Прво у моменту нисам могао да верјум да то све чујем, а онда када сам схватио да је то збиља, како сам некако му био управо надомак, заподенух разговор са њим:

- Па по теби испада да је теби ово твоја црква? – питам ја њега.

- Ах кај, ћуј ти њега то ћим прије да бум да је так, – узвраћа он мени.

- У реду, само ти је на  погрешној страни олтар пријатељу, - узвратих ја њему.

И ту се некако наш разговор заврши. У ствари бар као „иконостас“ попових присталица, и барске „иконе“ односно боце  најгоре ракије и  вина, јер шта они који не раздвавјају олтар од кафанских ормана знају шта је пак квалитет, су им биле окренуте на западну страну. 

Делилио се ту пиће и малолетницима, што је наравно незаконита радња у овој земљи. Пило се и пијанчило до зоре, коцкало, и наравно у ноћи у шуми иза црквене порте уживала се дрога и тако редом. Жалио се народ том вашем студенту Ђоки Црњеловском, али све је било узалуд. Ђоки је важно било да му поп Гњатић плаћа данак, и ништа више, а где ће се неко и ком богу молити, то Ђоку није било брига. Но изгледа да се пара омалилило, па поп Гњатић као сада потврђен „бизнисмен“ отвори и пицерију, због чега га порозваше пица поп.

То је из неких разлога наљутило вашег феноменалца, те на крају му он пошаље декретиван ултиматум. Или кафана у црквеној порти, или пицерија. Његов избор. Наравно поп „бизнисмен“ се определио за бизнис операцију пицерија. Са том пицериом поп је стекао и завезао.

Ни раније, од како је тај ваш „владика“ по процени једног врсног судије ове земље, са интелектуалним нивоом домаће животиње, ја нисам био рад одлазити у „цркву“ која уместо иконостаса и олтара има бар у замену. Но једном ме позваше да дођем на једну седнцу ЦО, пошто веле неки, било би им драго да чују моје мишљење како да изаберу новог свештеника, пошто је пица поп морао да се повуче у пицерију. Преварим се и одем, и то је био мој последњи одлазак тамо. Не сећам се ко је тада био председник, али мој је предлог био, да се од Ђоке Црњеловског тражи да пошаље три свештена лица, да се са њима изврши интервију, и да се одабере једано лице свештеник, способан да служи на добробит заједнице. 

Но неко је почео да паметује, како је он разговарао са „владиком“ и како му је „владика“ рекао да је он изабрао најбољег, некаквог Миљојка, и шта то ми сада имамо да мењамо „владичин“  избор. Одмах иза тога устао сам и отишао. На путу кући сам размишљао, видећемо какав ли ће тај избор бити? То је некако био мој последњи одлазак, и било какав контакт са том и таквом „цркивом.“

Тај поп Миљојко је овде пристигао не сећам се тачно које године, рекоше ми да је то било 2006, године у август месецу. Знам нешто друго,  било је то за Светог Луку моју крсну славу, вероватно те 2006. Већ од раније још од 2001, године моја фамилија и ја нисмо имали контакта са „црквом“ у Лондону. Одлазили смо у Грчку Цркву јер Православље је Православље, бар отац Илија је поштован као учен и интелектуалан човек, не само у његовој цркви већ и на шире. Но поп Миљојко вероватно по нечијем наговору, ме однекуд позва баш тог Светог Луке. Нисам му одбио гостопримство, захвалио сам му се на позиву, и позвао га да дође на славу. Покушао је да се наметне, и да он пресече колач, што наравно није долазило у обзир, јер је тај део обреда већ унапред био обављен. Договорили смо се да се сретнемо дан два касније, на кафи у једном оближњем тржном центру.

Наш сусрет је био кратак, и остаје да се опширније опише негде другде, али укратко његова слика била је сирова и бледа. Мој утисак о њему веома лош, особа без икаквих комуникационих врлина, не зна да успостави правилан и непосредан контакт, не уме да се културно обходи и понаша. Покушао је да ми држи предавање у црквеном поредку. Подсетио сам га да су мени познати сви надлежни органи у једној Православној Црквеној заједници, да ми је јасан делокдруг како СА Сабора тако и СА Синода. Упозорио сам га да су ми познате надлежности и Патријарха, и епископа, и целокупног свештенства. Да ми је савршено добро позната улога народа, и да без свих предходних црква може да функционише, јер за њих замена постоји, али без верујућег народа њој нема опстанка. Ова се констатација није наравно свидела моме саговорнику, па сам због тога тражио начина како да прекратим наш разговор. Не потцењујњм већ само констаујем, фабрички радник не може бити свештеник интелектуалац, већ и само и обрнуто, свештеник онај прави, може, ако му је парохија оскудна да се привремено снадбе другим изворима прихода. На жалост у мојој перспективи, ни у категорији фабричког најобичнијег предрадника тога Миљојка нисам могао сагледати.

Зато сам га и упитао да да ми изусти напамет десет Божијих заповести. Када то није могао, ми смо се растали, и више смо се ретко, то јест никако састали. У његову сам „цркву“ касније отишао само на три сахране, где на жалост поп Миљојко није показао ни одређаено достојанство, да процесију једног опела зна одржати, како треба и ваља. Ово је енглсеко говорено подручје, и свидело се то коме или не, ако неко претендује да буде свештеник на том подручју, тај мора да зна пре енглески, него српски. Ово утолико и зато, ако би смо се угледали на Јевреје, којима се успех не сме и не може оспорити, њихов рабај може да не зна хебрејски, али језик подручја на коме се налази мора знати обавезно. Поп Миљојко, не зна ни српски, а о енглеском да не говоримо, у томе он није једини, ни ваш студент који овде у Канади већ трећу деценију база и хвата зјале још две речи енглеског није научио. Не знам да ли вам је познато да во, коњ, магарац и тако редом после извесног обраћања на више језика од својих господара науче и разумеју не само један, него и већину језика преко којих се сањима комуницира. А ето чуда поп Миљојко, после шест, а Ђоко од владике и после три деценије нису у стању били да науче бар да се на језуку земље где живе споразумеју.(сиц)

У прилог неписмености, стила изражавања и непознавања правописа од стране клира испод јурисдикције београдске патријаршије, на увид јавности стављам као додатак недавно писмо – акт о искључењу из цркве верника - од стране виндсорског попа Мирољуба Тодоровића. Поред овога заинтересовани могу да потрже и писмо, које је самостално без уплитања сопственог писара, пре отприлике седам година хамилтонским Србима писао споменути студент, шефа београдске патријаршије.

Ми Срби бар они отменији и успешнији у овоме, или било коме другом делу света, нисмо дужни да издржавамо паразите, настале, или као узрок, или последица комунистичке владавине.

Други Део: КАКО СУ СЕ ГАЋЕ ЈЕДНЕ ПОПДИЈЕ ЗАЛЕПИЛЕ ЗА „ПАТРИЈАРХА? 

Галина Вишенскаја супруга прослављеног виолончелисте  Мстислава Леополдовича Ростроповића, када се после дугогодишњег изгнанства појавила пред вратима Великог Театра у Москви, и када су је позвали да уђе унутра, позив је одбила, са једноставном констатациом, да она ту више не припада. Ту њену констатацију сам разумео у потпуности предпрошле недеље јула месеца, дана 22-ог 2012, када сам се ако се узме одсуство од 2006, године и надода предходно, када је пица поп погазио сва нормална правила љусаког понашања и у пијаном стању прекинуо програм који је водио мој син, без икаквог разлога, на чуђење и срамоту свих присутних, дакле то одсуство, у истину у мом избору се може лако свести на пуних једанаест година самоизгнанства. 

Те недеље 22, јула прву службу Господњу у Лондону, служио је отац Васо Пејовић, свештеник који ми је пре две деценије био парох у Отави. Из Отаве га је протерао, студент шефа београдске патријаршие, настрани бискуп Ђокић из Црњелова, без икаквог разлога. После скандала и претњи казном од старне надлежних државних  власти, бискуп Ђокић је морао да свештенику Васи Пејовићу уступи неку другу парохију, или да га врати назад за пароха у Отави. Десило се да отац Васо постане парох Китчинерски. А онада после скоро две деценије,  на кукање и запомагање попадије Мљојковице, која себе сматра за госпђу, која не може да живи у кући свештеничкој, јер то за бога није у граду,  а о каквом се госпоству ради то ћемо ускоро видети, бискуп Ђокић после дводеценијског успешног рада у Китчинеру, декретом прогони оца Васу у Лондон, а попа Миљојка шаље да замени некаквог гитаристу у Хамилтону, кога је прогнао у пензију. 

Тог јула 22, како напоменух отац Васо је служио свју прву службу, на својој новој парохији  у Лондону. На наваљивање моје супруге пристао сам да одем на службу. И све је то лепо, и отац Васо је частан и честит свештеник. И има код мене високо поштовање. Али што рече Галина Вишњевскаја, после толико година ја се не осећам да ту више припадам. 

Ушаваши у храм, посматрам около. Плафон оронуо, јер кров прокишњава. Узело је предходном свештенику оцу Дорици Обрадовићу, скоро једну ипо деценују, који је поред свих свештеничких обавеза, нашао за сходно да ради смене у оближњој Фордовој фабрици да би онда мала Лондонска колонија саштедела довољно, како би изградила молитвени храм. Отац Добрица, не само да своју свештеничку плату није узимао из фонда ЦО, већ је још од своје плате одвајао прилог у грађевински фонд.  Узело је поповима Гњатићу кога зову пица поп, и попу Миљојку мало више од једне деценије да тај храм претворе у рујуну. Отац Добрица је после изградње храма, једноставно прогнан. И сада изгледа, када је све почело да се руши, ружи и срозава, бискуп Ђокић, глдајте сада и овога феномена, пицу попа шаље у Китчинер, вероватно да поруши оно што је отац Васа обновио и изградио. Јер и тамошњи храм је прокишњавао, док отац Васа није дошао да буде китчинерски парох. Наравно оца Васу овај бискуп сада шаље да спаси што се спасти може. И знајући оца Васу спасиће он то.

После службе застадох испред цркве у једном разговору. Ту још беху моја супруга и две три друге особе, женског пола. После краћег убеђивања, са неке друге две три особе, оне пристадоше да оду да погледају у каквом су стању брачни пар Светлана и Миљојко оставили свештеничку кућу. После скоро више од једног сата дође моја супруга, и позива и мене, и још двојицу тројицу нас, који смо онде разговарали да и ми одемо да се уверимо, у нешто што нико од присутних, вели она, на очи своје видео није. Одбио сам позив, јер како рекох, ја се још увек не осећам да ту припадам. И сигурно нећу за дуго. 

При повратку кући супруга ми је говорила невероватне ствари. Да је све унуитра личило на једну руину. Не, вели она ни ова реч није довољна да ту катастрофу опише. Врата су поломљена, зидови унакажени, по опису боја, ко зна какв би, професионалан психијатар извео закључак. Вероватно  да ту и нису живеле особе које имају контакта са здаравом психом. Да цео објекат заудара на некакв необичан смрад. Купатила и клозетске шоље изгледају као да од првог дана нису ни чишћени. Срмота – али чија? Наравно и на првом месту оних који су ту живели. Али срамота треба да падне и на оне који су себи дозволили да такве, по мом убеђењу, паразите издражавају. Не и никако на целокупну заједницу. Него на оне, који су до јуче такорећи махали пионирским марамама, а данас од њих, што прошле године у Ариљу рече један конобар мени, се ни до олтара не може приближити. Да управо на такве треба и да падне једнака срамота. Но да ли се такви умеју посрамити?

Тек ових дана поче се јасно разазнавати, шта је та кућа, у којој је живео поп, и види богаму „госпђа“ све у себи скривала. Прво је около почела да кружи слика са гаћама које је попадија оставила, у спаваћој соби на ормару, вероватно као поклон заједници која ју је издржавала и хлебом хранила, њу и њену породицу. Вероватано та која себе сматра госпођом, која треба да живи у граду а не како је се жалила у селу, је тај поклон оставила тим Лондонским „простакушама“ да им објасни нешто, е, сада ви шефе београдске пшатријаршије, као мудар човек са доста искуства, и низа година иза себе, вероватно имате здраво објашњење за попадијин поступак. Ваш студент, не вереујем да би имао довољно реторике и смисла да опише савремене сексуалне одношаје модерних поадија.

Наравно, да нико никоме углед не може срозати као особа самој себи. Ако се о брачном пару о коме говорим може и говорити као о некима са угледом? И нормално да после оваквих догађаја настају разне колалице и подсмевања. Једни предлажу да се гаће ставе у пластични повез па да се пошаљу у неки од музеја у Београду на чување и одржавање. Други мисле да те гаће још увек немају историјску вредност. Трећи веле да би их требало урамити и послати „владици“ да их окачи изнад узглавнице кревета у коме спава. Зашто то? -  ја правог одговора немам, изузев ако је тај „владика“ мазохиста и сексуални манијак, нешто попут Адолфа Хитлера.

Ја ипак мислим да те гаће треба спаковати и послати вама. Једноставно да видите шта сте ви као један „професор“ титоистичког убеђења успели да произведете. Авај, и за бога, па само они који су под режимом једног шлосер – марашала мантије и на рамена окачили, могу да толеришу овакво гађење, овакво сметилиште и овако буњилиште међу својим редовима. То је ваш феномен, ваше достигнуће, ваша брука и срамота, елем, сада ово последње се и не може изнудити од вас, јер ви нити се срамите, нити стидите, нити то у опште умете, то је оно што сте себи окачили око главе и врата. То је ваш ореол. Те зато један народ који вас хлебом храни, на врхунске и разне начине, исто као што су то чинили комунисти и ви срозавате и потцењујете, користећи у самоодбрани за своје неуспехе и тако неукусне констације „ми Срби смо мали народ.“ Господине, јесте ли ви свесни да су ову фоскулу смислили комунисти, а ви их само и те како добро копирате. Можете ли и после овакве понизности да докажете да и ви нисте комуниста?(сиц)

Али Срби су велики народ у очима својих поштовалаца и обожавалаца, у очима својих пријатеља. Само њихови непријатељи о њима мисле да су ниски, понизни и ништзавни, неки мали народ. Наравно сваки непријатњељ о своме противнику мисли све најгоре. Шта мислите, да после ваших неуљудних и недостојних изјава и ја нешто боље о вама мислим? Засигурно не, јер да мислим не бих овим и оваквим тоном вам се обраћао.

Господине Гавриловићу, надам се да сте до сада разабрали како су се те гаће што их је попадија која је супружник вашег клира оставила, поклонила или шта ти ја знам већ лондоској заједници, прилепиле за вас. Јер, да сте ви оно што треба да јесте, Патријарх наравно са великим (П) ова брука и срамота се не би догодила. Уз пут поред гаћа, полупних врата, упропаштеног пода, уништених кухињских ствари,  поп и попадија су оставили пун подрум псећег ђубрета. Је ли има већег вандала, и већег вандализма од овога? И опет по „благослову“ вашег студента тај вандал пролази некажњено.

Није мени господине Гавриловићу никава част да вам пишем. Сматрам вас за ништавније од најништавнијег. Чујем такве приче о вама, у које је тешко поверовати. Али Ваша дела наводе на то, да и у оно у шта се не може веровати мора да се верује. Но нећемо о томе сада. Сада само на кратко о нечему другом.

Велите ви да је „папа“ моћан. Прво да ли ви знате шта реч папа значи? Ако не знате потражите, али мене интересује да ли неко ко је Хришћанин сме једног таквог криминалаца као што је Јозо Ратзингер назвати да је папа уопште? Да ли неко ко је Хишћанин исконски и правичан, поборник, те велике науке и учености, сме свим његовим предходницима нешто слично рећи и приписати? А ви се још његовој моћи покоравате? Да та покорност долази од неког човека, мене би и заиста забринуло и заболело. Али, како долази од вас остајем равнодушан.

Мартин Лутер Кинг је рекао много лепих ствари. Па је тако реако и ону чувену изреку: „Човек те може узјахати, само онда када му подметнеш савијена леђа.“ Па добро господине Мирославе из Видове. Слободно ви свијте леђа пред моћи ватиканског прозелитера.  Ја засигурно нећу себе спустити на тај ниво.

Питаћете се онда а зашто сам се спутио на ваш ниво да вам све ово изрекнем. Не чиним ја то због вас, ово писмо није тајна, као и толика писма које учени интелектуалци света, на сличан начин пишу таквима као што сте ви. Ако изађете на ову презентацију, где ће наравно и ово писмо бити публиковано, наћићете превод  писма Јози Ратзингеру, једног од водећих канадских интелектуалца, које је сличним тоном писано. Не господине Гавриловићу мени је испод сваке части и достојанства да пишем таквима као што сте ви. Још поготову овако пробраним речником. Вама следује другачији стил, како би сте могли нешто да разумете. Потребан је ваш стил, али на тај ниво пасти сигурно нећу.

Написао сам горње редове да би описао, а ево ово је већ девета старница, каква је ситуација у вашим редовима, а још ни дотакао се нисам праве спознаје, зато написао сам све ово да свима који ово писмо буду прочитали ставим до знања нешто друго.

Свештеник у нашем народу је некада био узвишена фигура. На првом месту висок интелектуалац. Први човек у месту, учитељ и просветар. Говорник и саветодавац. Помагао, и у добру и у злу. Бринуо се и творио, састављао и окупљао. Био ујединитељ. Свештеничке супруге су биле прве даме, водиле рачуна о понашању и угледу. Децу гајиле и васпитавале. Рекоше ми да споменута попадија „госпођа“ има четири кћерке. Како ли их је само таква васпитала? Но наравно то је њена лична ствар. Али њене гаће које је оставила на поклон заједници нису. Јер је попадија тражила преселење, како би она могла као госпођа да у граду живи. И отошла је она тамо где припада. Ово је Северна Америка, па „госпођа“ од господства није могла да научи. Да у северноамнеричким градовима олош се гура ка центру, а господа живи на обронцима.(сиц) Тамо где има ваздуха и свежине, тамо где се у лепоти природе може уживати. 

„Госпођа“ модерна попадија је отишла у Хамилтон, у место где се топи гвоздена руда. Недалеко од куће у којој ће сада наставити да живи су две челичичане. Један од мојих колега, је прве своје приправничке године као електроинжењер провео радећи у једној од тих фабрика. Он данас живи на неких 40 километара удаљености од  њих,  на брду изнад Хамилтона. Недавно када смо били у Питсбургу у Пенсилванији, да обавимо неки посао у Вестингхаусу, у повратку тада, ми је причао, да док је радио у Дефаску, како је саког дана одлазио из своје канцеларије остављајући радни сто са наслагом од 5 милиметра шљаке. Та шљака не пада само у просторије где раде запослени у Стелку и Дефаску. Она ће ускоро падати и у спаваћу собу и кухињу попадије која себе сматра да је госпођа.

Немари у каквом је стању попадија оставила кућу у којој је живела, у Лондону. Вероватно је то стил савременог модернистичко скорејевићког клира одшколованог на принципу постулата да „папа“ поседује моћ. Изгледи су да јој загађена градска атмосфера неће сметати. Поред тога ту надомак њене куће имаће она пуно „госопде“ равне њој. Тај крај не оскудеава са наркоманима, криминалцима, пијаницама, проституткама и тако редом.. Али у томе се и одликује скоројевићко господство.

Дакле писао сам све ово са жаљењем, али не да се вама пожалим, јер ни ви нисте ни носа уздигли изанад овога скоројевићког господства. Тако да ако би се вама жалио ја се и немам коме пожалити. Све ове редове посвећујем чину да се сагледа само једно: на који смо низак ниво, ми данашње генерације Срба спали. Чак и, у ту институцију која нас је вековима окруживала, која нас је и одржала у петвековном ропству отоманском, да се не истопимо и претопимо, справом примећује Антоније Ђурић, незнабожци који су се  пре седам деценија уз помоћ окрутог окупатора докопли власти и, у њу су довели сличене попут њима. Другим речима све шљам и олош. Попадијине гаћа се слике из почетка су само један сведок који иде у прилог овој констатацији.

Јанко Бојић

Лондон, Онтарио

___________________

Ако је вредно говорити, а свакако јесте, о бледој слици писмености и образовања у редовима клира испод јурисдикције београдске патријаршије, онда ово писмо - акт, доле испод, попа Мирољуба Тодоровивћа, о прогону верника из цркве, нам управо одаје ту слику. Сумњива работа попа Мирољуба наравно привлачи посебну пажњу, о чему ћу исцрпно писати наредних дана.