У јеку маратонских судских процеса, који ће вероватно ући у Гинисову Књигу Рекорда, и који ће обележити једног „епископа“, који у једној истој години, у размаку од свега три месеца, на цивилним судовима води три судска процеса, и то против „своје пастве“, која му је поверена на чување, и за коју по Светом Јеванђељу и архијерејској заклетви треба да дадне и одговор на Страшном Суду. Још код ове полазне тачке, застаје дах, а и ум сваког искрено верујућег православног хришћанина.
Сваки разуман и искрено верујући човек ће се запитати, дали један „домаћин куће“ - у овом случају епископ једне епархије, један „отац породице“ - у овом случају епископ, односно духовни отац једне велике православне породице, један „пастир стада Христовога“ – у овом случају, пастир верујућег српског народа у Аустралији и Новом Зеланду, није смогао довољно духовне снаге да се подсети на Спаситељеве речи из Светог Јеванђеља које кажу: „По томе ће свет познати да сте моји ученици, ако љубави будете имали међу собом.“ (Јован 13, 35), и да у складу са љубављу, која је највећа хришћанска врлина и фундаментална аксиомома хришћанског живота, и првосвештеничког и свештеничког назначења, решава текуће проблеме у своме „архипастирском“ раду.
На општу несрећу и жалост, овај се „епископ“ пројављује, противно Светом Јеванђељу; не као „пастир добри“ по угледу на Христа Спаситеља, већ као распуђивач Његовога Верног Стада. Небројена су до сада безакоња учињена у овом правцу, почев од деклараторних рашчињавања, деклараторних екскомуницирања и деклараторних избацивања из чланства Црквено Школских Општина, по њему неподобних, а у овом случају како их он крсти, „несавесних“ појединаца – епархиота, па до извођења на цивилне судове, о чему је тренутно и реч.
Један од многих потврђених доказа, у низу његових огрешења и безакоња, представља и најновија пресуда Врховног Суда државе Викторије, у којој се прецизира и један посебан случај противзаконитог рада, и где се ради о обичној и врло провидној, дакле профаној малверзацији и манипулацији, у домену административног управљања Црквом.
Обраћање „Свим црквеним јединицама“
Прошлог месеца, тачније 13. августа 2012, „епископ Митрополије“ је издао и потписао један акт, у коме се обраћа „високопречасним и пречасним оцима и поштованој господи“, у коме се жали на неизмиривање финансијских обавеза „Митрополији“.
Погледајте и прочитајте овде, па да наставимо даље.
На самом почетку анализе овог акта, у адресирању је приметна секуларистичка поента, где се „епископ Митрополије“ обраћа „црквеним јединицама“, а не Црквеним Општинама, Мисонарским Подручјима и Манастирима, што је административна пракса примерена црквеној администрацији. Но, то је овде најмањи проблем или замерка.
Суштина акта је вапај за неизмиреним финансијским обавезама од стране појединих „црквених јединица“, које како каже; „дугују Митрополији на стотине хиљада долара“. Човек би овде могао да помисли да се ради о огромним сумама новца, које могу овако формулисано да значе чак и милион долара па и више. Но, прецизних сума нема, па све за сада остаје у домену наше личне имагинације.
Но, ни ово није суштниски проблем, већ проблем израза.
Главни проблеми
Главни проблеми су, прво;
„измиривање обавеза према Централној касе СПЦ и стипендије богослова...“,
и друго;
„измиривање дугова и омогућавање СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду да настави са нормалним радом и развојем.“
Ово наравно порађа и одређенa питања, а истовремено тражи и одговоре.
Први „проблем“ који се тиче измиривања обавеза према Централној каси СПЦ је зачуђујући. Опште је познато да епархије у дијаспори, као аутономне са својим посебним Уставима и Правилима, нису имале никакве фиксне финансијске обавезе према Централној каси српске патријаршије. Што се тиче овог односа, све се сводило на појединачне и добровољне донације које су тамо пристизале из дијаспоре. Било би добро да „епископ Митрополије“ овде буде прецизан и објави детаљно о каквим се ту „финансијским обавезама“ ради, и колики је њихов износ што се тиче конкретно његове „Митрополије“. Ја сам лично био близу десет година Секретар Епархије, и овде први пут чујем за обавезе овакве природе. Искрено и јавно постављам притање; дали је и ово једна од лажи и манипулација, каквих је препун административни досије овог „епископа“.
Други део првог проблема јесу „стипендије богослова“. Овако формулисан проблем наводи на закључак да се ради о незаобилазној обавези, која је не само за мене, већ и за многе, исто тако новина по питању финансијских расхода. О каквим се стипендијама ради, и ко се све стипендира, пазите добро, од текућих прихода „митрополије“!? Зар за ову сврху не постоје посебни фондови, као што је то Фонд Братства Светог Владике Николаја? Крајње је несхватљиво, да се од текућих прихода епархије, који требају да покривају исто тако и њене текуће расходе, односно трошкове у раду епархије, декларише општеобавезна буџетска ставка, „стипендирање богослова“. Ово је у „домаћинској кући“ могуће само уколико се појављује вишак у буџету, или уколико епархија има донације специјално у ову сврху, а никако не може да буде општеобавезујућа ставка у епархијским расходима. Тако овај први проблем личи на први поглед, на чисто манипулативни проблем.
Други „проблем“ је изгледа доста озбиљније природе, јер по њему недостатак финансија прети да угрози „наставак нормалног рада и развоја (Митрополије)“!? Овде се „апелује на савест“, док се нигде не помиње изричито формулисана уставна обавеза свих „јединица“ његове „Митрополије“ по овом питању. Овде нас размишљања могу одвести далеко. Прва константација је очигледна немогућност контроле „непослушне раје“, а друга „намет на вилајет“, који је прелио чашу горчине астрономски високим разрезаним сумама, па се „јединце“ не одазивају, или игноришу. Он и његови саветници су превидели основни проблем у Аустралији, а то је; смањивање српске популације, будући да је прилив емиграната нагло заустављен. Јер тренутно нема рата, па нема ни избеглица, који у овом периоду представљају предоминантан број у лаосу. Други проблем у овом случају је превид резултанте његовог и њиховог пастирског рада; никада више Срба у Аустралији а никада мање верног народа на богослужењима. Ако овоме још додамо хиперпродукцију свештеника који су једном сулудом кадровском политком нагомилани у Аустралији, док су други једноставно и бескрупулозно поизбацивани на улицу, глобалне проблеме економије, повећане животне трошкове, па самим тиме и повећане трошкове „црквених јединица“, онда је финансијска ситуација у СПЦ у Аустралији очигледно више него катастрофална.
И овде долазимо до главног питања, а које се у акту нигде не помиње, а то су; СУДСКИ ТРОШКОВИ, које ојађена српска раја, мислим на оно мало што се може свести на свега три до пет процената од укупног броја Срба у Аустралији, који су сада у двострукој обавези, и где својим добровољним прилозима које стављају у светим храмовина на тас и целивајућу икону, пуне туђе џепове и финансирају судове и адвокате. Овоме би најприкладнији коментар био: Земљо отвори се!
Погубна црквена политика
Ових дана смо имали прилику да се уверимо да се „Епископ Митрополије“ појављује у појединим судским споровима, персонално као тужилац а заједно са његовом „Компанијом“, коју је организовао и регистровао у години проглашене независности Косова. Логично би било, да судске трошкове сноси он ЛИЧНО заједно са именованом „госпођом Компанијом“, зар не? Логично је, а и са правне тачке гледишта једино исправно, да онај ко тужи, тај мора да буде спреман и да финансира суд, и на крају ако суд изгуби мора да буде спреман да плати и све судске трошкове из свога џепа, и то поред својих личних и оних које је тужио. Како ће то тећи, остаје да се види.
А оно што је виђено, то је до сада и Аустралији „невиђено“.
„Епископ Митрополије“ је дошао у Аустралију после професиналног дилетанта г. Михаила Кнежевића, а-ла „епископа Милутина“, који је Српску Цркву у Аустралији уз помоћ локалних сатрапа, прво морално срозао на најнижи степен, материјално упропастио и довео у тотално расуло. У таквој ситуацији, уместо да се рад усмери на стабилизацију затеченог целокупног црквеног стања, уместо да се промени пређашња црквена политика, и примени строги легализам, почело се, заправо наставило се са једном далеко гором и погубном варијантом.
Почиње инаугурисање дуплих стандарда, наступа период једног духовног терора над свештенством и паством, што резултира новим расколом опаснијим од претходног, што доказују и тренутни судски процеси.
Везано за трошкове, уместо да се искористе два манастира за епископске резиденције, за шта су и основани, и уместо да се смање текући трошкови, епархије се излажу енормним станаринама и непотребним финансијским издацима, који у периоду од 2006. године па до данас могу да се мере са баченим милионима. Уместо да у епархијску администрацију буду доведени и упослени монаси, и смештени у манастире, за новоувезену гомилу ђакона и свештеника, плаћају се прескупе сиднејске кирије. И све то овај народ гледа и гунђа... И плаћа. Али се ништа даље не дешава од гунђања!?
А у овом акту, опет гледамо подобне и неподобне, односно апострофиране „савесне“ и наравно, насупрот њима, необележене али постојеће „несавесне“, јер се „епископ Митрополије“ захваљује, како дословце стоји „оним савесним“.
И да овде застанемо и за сада не идемо даље. Уместо закључка, ово све може бити описано у само једној српској народној изреци: „Док је оваца за шишање, биће и вуне.“
Прота Драган Сарачевић
Канбера,
На дан Св. Јоаникија Првог, патријарха српског
и свештеномученика Антима Српског.
Preuzeto sa: http://www.svetinikolajzicki.com/index.php?option=com_content&view=article&id=813:-q-q
No comments:
Post a Comment