НИЈЕ ВАЖНО ДА ЛИ ЈЕ СТЕФАН БИО КОМУНАЦ, ВАЖНО ЈЕ ОНО ДРУГО

Прво је у Новом Стандарду Нектарије на сАтанасијевски начин обзнанио да је Стефан Боца у Жичу радо доводио некаквог бискупа Бечког. Мене то наљути па му и ја не хтедох остати джан. Јер шта тај бискуп има да се мува по епархији Светога Саве? Па и ја на сличан начин узвратим. Нектарије се удружи са Небојшом. 

А онда ствари су кренуле својим током. Мој увод у кометр је обрисан па смо дискусију преселили.

Па како видим нaпадаоше ме за "тешки грех" лажију то јест саблазни, па да се мало допуним.

А ти Нактарије опрости. Када оно писах мој коментар није ми при роци био велики скрин а имена коментатора исписанa сићушним словима, па како ти име прочитати не могох, а наравно када си ти Нектарије који (под...а) на онај начин, вероватно си ти онда важнији од Јефтића. По стилу не одудараш од сАтанасија из Мостара па зато и помислих да си Јефтић. Али није то важно, важно је да ти кључеве од раја већ држиш у рукама и мене у твој рај си већ одлучио да не примиш. Вала да се у том рају твоме и забрањено воће сме јести, не бих пристао у њега. Не бих Нектарије, па ако ни због чега другог а оно што си већ у њега сместиo  и такве као што су Војтила, Белаклава, Обрајан, Лао, Пије, Ратцингер, Кичмоломац из Новог Сда, па Ристо из Бара Радовићевих, па онда Мираш Дедаић, сАтанасије из Мостара, његов наследник, бискуп Григорије . У ту дружину ја нећу таман да ме жива сажежу.

А то што ћеш у рај Ратзингера који тврди да је са богом разговарао, о бре човече, ни о чему паметнијем него о кондомима, па ја се усудих да твоме идолу пошаљем писмо, као и књижевник Рекс Вајлер, само ја му нисам поставио питање, као он у вези оне силоване глувонеме деце из Винсконисина, него сам Ртазингера, пардон твога љубимца "папу" а папа значи тата, па ти онда имаш „доброг“ и „лепог“ тату који ме када га год видим на сотону подсећа. Нисам ја питао твог тату Ратзингера како су изгледали ти љубавни разговори са његовим богом о сексу и кондомима, јер ја одлично знам шта на српском та реч секс значи, него га упитах да ми пошаље број телефона од његовог бога, да га и ја мало зврцнем и попричам са њим. И замкисли битангу, одрече се престола али ми телефон не посла. Па овако да те уз пут упитам можеш ли ти да упиташ тог твог татицу да ми ви заједно доставите телефон, те тако, не брини ти Некатарије ја ћу те код твог и Ртазингеровог бога похвалити увелико. Наравно по твојој заслузи. Имам ја нешто паметније да вашег бога приупитам.

Као прво хтео бих опет да се мало такнем тога Боце. Па ако је мене чика Марко лагао, онда сам и ја вас слагао. А како у рату нисам учествовао, збиља не могу да кажем је ли та тврдња чика Маркова тачна. Али ово што ћу надаље изнети сигурно је овако било.

Био сам још средњешколац када је Боца долазио у манастир Клисура. Овај Манстир је смештен на једном прекрасном месту у самој средини Моравичке клисуре, на пола пута између Ариља и Ивањице. Иако одозго од Ивањице па све до улива у Западну Мораву, Моравица махом протиче кроз живописне котлине, овде одозго од Шундерића па све доле до Дивљаке, Моравица је просто стешњена између Манастирског Крша, Малича и Градине. Ову лепоту природе  украшава једна мала црквица подигнута на самом оном највишем делу Градине. Верујем да се некада овуда могло и док касније није пробијен пут који спаја Ариље са Ивањицом, само козјим стазама прићи. Једино мале приступачности на овом суженом простору,  за неку економију и извор живота даје увала коју је бога питај када, вероватно од настанка света, ископао у оном кршу Стојића поток. И ту у тој ували испод самога крша извоље се у давна времена Светоме Сави да подигне једну једнобродну, омању богомољу око које каснуије узрасте и заживе монашки живот.

Мене и дан данас велике успомене за тај манастир везују. Да ли онда када сам као дете са покојном мајком и тетком на први дан Васкрса одлазио, да ли када сам мало стасао, па сам за Светог Ахрангела Гаврила на велико славље, Славу манастира тамо одлазио, и уживао у лепоти једне најлепше игранке у целоме Моравичком крају. Ту сам и прве удварачке љубавне речи оним најлепшим девојкама мојим вршњаљкињама или пак млађим од мене, мада стидљиво почео да изговарам.

Још ми у жаркој успомени стоји слика старога Монаха Димитрија, родом из Шундерића, и онај манастирски кајмак којим је он умео да само мене почасти.

Данас је тај манастир по прилично запуштен.

А то запуштавање некако поче од онога дана када Боци омофор на рамена окачише. Поче све да се мења, почеше попови да од народа харач за услуге наплаћују, и да на тај начин народ од цркве одвраћају.

Те године сам био на распусту, и био сам решен да цело лето проведем у селу. Села тих крајева се не могу ни најсавршенијим стилом успешно описати. У задњих три године није ми се била пружила прилика да се нађем на слави манастирској, тамо где сам се уназад како рекох увек лепо проводио. Али јутрос сам отишао у Трешњевицу, код једног друга кога сам познавао још из основне школе. После одласка у средњу школу ми смо се потпуно били разишли, и када сам чуо да је он тамо нисам хтео пропустити прилику да се поново сретнемо.

Предложи ми да одемо до Цркве, и да после богослужења останемо ако, како рече он, нешто још буде било од игранке. Прихватих понуду с тим да не користимо никакво превозно средство већ да се одоздо уз клисуру прошетамо пешке.

Сунце већ беше надкрилило својим јутарњим сјајем оближње врхове. Посебном лепотом и неописивим сјајем се пред нама горе са леве стране као у неком необичном осмеху указиваше врх Градине. Како закорачисмо у Клисуру одозго од манастира допираху до нас звуци манастирског звона. Застадаосмо и пркрстисмо се, служба већ мора да је при крају. Али звоњава овде у подножју ових масива, било у раним или пак  познијим јутарнјим сатима је посебан доживљај. Што једном моја покојна бака рече, волим да сам у цркви и на служби али се понекад ужелим да чујем онај пречисти звук са манстирске звонаре, он те може учинити више блаженим него да сам и на самом богослужењу.

Када се одоздо од Моравице узаним сеоским путем упутисмо горе према манастиру, и тако, још нисмо били закорачили стотину корака сустигосмо "Пребијача". Тако су му дали били надимак људи из тог краја, пошто је он био познат ознаш, и још по томе да је одмах иза рата, и све негде до педесетих година прошлог века умлаћивао људе, клештима је многима чупао браду, бркове и обрве. Онда се једно време био изгубио и службовао негде у Крушевцу ако ме сећање не вара.

"Шта тебе натера да и ти пођеш у Манастир јутрос." - Пита га мој пријатељ.
"Па ето знатижеља." - Одговара он.

„Ма неће бити да је баш само то, да се бре ниси којим сучајем покајао па ћеш сада у Богомољце? Запиткиваше га мој пријатељ.

Пребијач је направио неки скандал, претукао сестру једног комунца који је био на високом положају у Београду, па га због тога суспендују и замало га нису ућоркирали, и он се онда врати, и у једном ту околном се селу привенча за неку удовицу. Мада и даље је био ретка звер, и даље је знао да људима подмеће ногу, да цињкари и пријављује. То је било годину или две пошто је Боца био изабран за владику.

„Па ја ево идем да видим новог владику, имам право да се  интересујем.“ Био је његов одговор, и онда настависмо заједно уз стално задиркивање ознаша.

Када смо доле испод конака прешли онај узвишени мостић преко Стојића потока који храм спаја са конаком, на оном заравањку где тај храм узвишено стоји  испод самог крша, шачица народа са мноштвом свештеника и владиком се беше већ окупила, што значи да смо ми били закаснили на Богослужење и сада нам је само остало да присуствујемо обреду сечења славског колача.

После свега што је из детињства подсећало на на ово лепо богугодно место, данас ми се некако у жал и неку апатију свело. Нема народа, нема весеља, нема великога славља, којега беше некада. Нема трубача. Нема музичара и певача. Када се обред заврши, Боца и не узе владичански штап који му је док је служио чувао ариљски парох Слободан. Већ се истог момента упути према ознашу који је стајао с моје леве стране. Пружи му руку па се руковаше, а онда је подметну и мени, вероватно је мислио да сам и ја као он привржен њему, спусти је ниско и хтеде да му је ја прихавтим и пољубим. Нарвано да то није дошло у обзир. Несећам се како је мој пријатељ поступио и да ли му он руку пољуби.

Иза мене је стајо професор Драгољуб  Павловић тада тек докторант, па је био дошао да моли владику да му нађе катедру. Када Драгољуб виде како сам поступио он ме повуче, и у дискресији ми рече: „То од тебе нисам могао да очекујем.“ Он је знао да сам ја увек био прердусретљив према владици Василију, кога је наследио Боца. „Драгољубе, - њему сам се смео поверити пошто је био из националне фамилије – не знам која ти је ово комуњара? Зар не видиш коме се он прво клања?“

Од тада ја се више никада нисам срео са Боцом а како сам се преселио да живим у Београду само сам још једном пре одласка у Канаду био у могућности да на Св. Ахрангела Гаврила, дођем у Клисуру.

Времена су брзо прошла. Наравно да време чини своје, одлазак у далеки свет многе ствари дели раздваја а понешто и спаја. Године сам провео а да нисам долазио у Брозославију. Средином осамдесетих ми јавише да је Пребијач умро, да се био одао алкохолу и да су га нашли мртвог и да је умро као највећи бедник. Од како му је удовица за коју се био привенчао умрла он је остао сам. Мртав је провео неко време, нико не зна да каже колико, али су га већ мишеви били изгризли, када су га мртвог нашли.

Када сам после равних 11 година поново на прпутовању кући свартио у храм Св. Ахилија, приметих нешто необично. Својевремено је за овај храм да би се обновио, велики новац и труд уложио један београдски трговац Сава Савић, који је био родом из села Крушчице. Он је такође уложио новац да се у његовом родном месту сагради велелепна школа. У истој је његовим новцем било изливено попрсје краља Александра, и по ономе што је мени пренесно, двоглави орао је такође био изливен и обе статуе су стајале у ходнику школе. Када су комунисти се докопали власти та су им уметничка дела засметала, па су све то покупили и однели.

Рдаови на рестаурацији су извођени током тридесетих година прошлог века. Цео подухват је како би речено изфинансирао господин Савић а благослов је дао и дело подржао ондашњи епископ Жички Николај (Велимировић). У тој припрати још за живота себи је гробницу и надгробну плочу подигао је Велики Добротвор Сава Савић. И ово је све благословено наравно од споменутог епископа Николаја. Сећам се као јуче та гробница и надгробна плоча биле су у десном југоисточном углу припрате.

Прву ствар коју сам уочио том приликом је да нема ни гробнице а нити надгробне плоче са натписом. Касније ми показаше да је то све измештено иза црквене порте у неки запећак. Све измештено и туђа гробница оскрнављена под Благословом споменутог Стефана Боце. Чак ни Герману, а поготову његовом наследнику Василију није сметало тело великог добротвора. Ни комунисти га не уклонише али ето уклони га Стефан Боца. Па фино. Боца није био сарадник комуниста? И тако да он није сАтанасија предложио, за епископа, иако га је епископ шумадијски Сава када му је саопштио намеру упитао: „Брате Стефане да ли се то шалиш или збиљу говориш?“ Ником другом на памет нешто осим Стефану што је, не би пало.

Но оставимо све ово досадашње растезање. Хајдемо на нешто друго да се подсетимо. Нектареије рече да је у походе Стефану долазио неки Бечки бискуп да са њим дане проводи. У његово време настали су многи порочници. Студеницом је управљао настрани јОван Младеновић звани Марш. То је онај папски слугања што растерује вернике по епархији Шумадијској. Много накота данас имамо из те иначе епархије Светога Саве. Па ако на постављено питање Владимиру Димитријевићу да ли му смета то што је тај Бечлија боравио код Стефана? Не знам за Владимира. Али мени и те како смета. Па нека Стефан Боца није био комуњара оваква како га ја описах, то је мање од онога што се проституисао са том протувом бечком важно. Комунизам му могу оптписати али ово последње не и никако!