Писмо подршке Србима са Космета у одсудној битци против квинсиншког владајућег режима из Београдског Пашалука

Шта квинсинзима прави сметње?

Питају се непријатељи српскога рода, независно који, квинслиншки режим Београдског пашалука и његови обожаваоци, или они реинкарнирани нацисти из Берлина, или лунократи са реке Потомак, или пак криминално – мафијашки миљеници споменутих из Приштине. Па зар вас јоша има? А ми кажемо и те како, Срба још има, и да Бог да, да их још више буде, било.

Сви знамо и видимо да се квинслинзи а видећемо касније ко их је породио понашају веома сервилно према према нацистима и неонацистима како оним из ЕУробије тако и лунократима са реке Потомак.

Има ли неко међу квинслинзима из Београдског пашалука по нацистичко - комунистичком шаблону који би био у стању да изговори сличне попут ових речи?

Јунаци!

Одавде са погледом на вашу десну страну је кота 1519, тачније планина Јавор. Тамо је сада граница са нашим непријатељем, коју он више од једног века, од васкрсавања Србије незаслужено, још и данас држи. Ако Бог да, и срећа јуначка, ту границе ускоро бити неће.

Јунаци, одавде до непријатеља нас не дели велика раздаљина, свега 30 километара. То значи, да ето само што непријатеља голим оком не видимо.

Јунаци! Ми идемо у једн исполински рат, ми идемо да до краја ослободимо нашу отаџбину, да порушимо карауле и граничне прелазе на тој коти, и да посветимо наше славне предке. Знајте да се ради о великом делу.

Јунаци! Будите храбри и не посустаните, максимално се трудите и заложите, да од почетака до краја овога дела, ово дело славом овенчамо, по чему ће нас будуће генерације памтити. Будите срчани, упорни, јаки и храбри. И не жалите своје животе. Не жалим ни ја мој, и први сам тај који је спреман да га положи. Ју ћу увек бити пред вама, па ако устреба и да погинем. Мој живот није скупљи од вашега, нити ваши животи од мојега.

У име Бога за за краља и отажбину, замном крените јунаци!

Ове речи испред постројених војника који су требали да се придруже Јаворској бригади  у селу Приликама, надомак Ивањуце и Јавора, изговорио је с почетка Октомбра месеца 1912,  године њен командан. Беше то нико други,  до пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа. Такве јунаке данас не рађају Српске мајке.

Неко је некоме и ове догађаје сликовито, у речима пренео и усадио дубоко у меморију. Памтиће ове догађаје, Прилике, памтиће их Србија, памтиће их поколења слвних ратника. Поносиће се они, и данас се поносе на своје претке, ма где били. Дела њихових предака су велика, неизбрисива и незаборавна.

Но времена се некако променише, једноставно, као да нестадоше Анђелковићи, Карађорђевићи, као да усахнуше Мишићи, Путници, Степановићи, Бојовићи, однекуда дођоше Минићи, Пенезићи, Ђиласи, Вукмановићи, Влаховићи, Стамболићи, Марковићи и тако редом. А иза ових дођоше још гори, дошли су њихови потомци. Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Курјаковићи, Вујице и Ивице. Једном речју дођоше уљези и никоговићи, који сигурно не умеју да проговоре као Ађелковићи, који немају снагу диваова, који животе, када су она исконска дела, Царства вечног и небеског у питању да се њима посвете, не би ни случајно истакли испред колоне. Дођоше репоње, да пониште дела првака. Они још измишљају неке глупостуи, као некакву небеску Србију, термин који ни сами не разумеју.

Ти што су се из кукавичког гнезда испилили, па им више лежи социјална  испомоћ лунократског министраства спољних послова са реке Потомак, него да се огледају на дела јуначка, на дела подвижничка, такви данас измишљају да се боре за земаљску Србију? А у ствари не знају да они, који онога октомбарског поподнева 1912, кренуше за својим командантом на Јавор, да су се такви, а не ови данашњи квинслинзи, борили и изборили управо ради вечног живота, за ту земаљску Србију. Србију коју су уљези готови да раскрчме у име неке њихове личне самообмане. То је у ствари оно што се зове ситносопстевички интерс, којим су инспирисани квинслиншки олош и никоговићи. То је основно обележје њиховог карактера.

Њих не инспирушу и не мотивишу велика дела, јер величина они нису, па онда како би им подухват била дела као што су, Царство вечно, Царство Небеско, Царство Божије. Њих не инспирише љубав према слободи, части, истини и правди. Њих инспирише најнижи од свих мотива, мотив што се зове новац. А то су дела смрадних, и кукавичких примитиваца, који даље од носа не виде. Такви могу да причају да се као они за нешта боре, а у ствари цео смисао те њихове умишљене борбе, није ништа друго до уништавње великих дела, наших предака, који су споменутог октомбра кренули на Јавор, као и другде, да тамо поруше непријатељске, карауле и протерају непритељеве геаничаре. Не, ти који су рушили непријатељске карауле, обезглавили непритељску војску онога времена, нису они преци ових, који данас иду по Бриселу  да  тамо хватају зјале, и потписују илегалне докумене који су у супротности, како са уставом земље над којим су заклетву положили, тако и са одлукум  највишег светског форма Уједињених Нација, што их недвосмислено води у двоструки криминал,  криминал велеиздаје.  Недвосмислено, такође, ако им се на пут не стане, квинслинзи од квинслинга ће убрзо поново вратити границу на Јавор.

Они, који у ослободилачким ратовима, следећи идеале својих предака, положише своје животе зарад вечног живота, они, а не ови данашњи уљези, су знали да се боре и зашта да се изборе. И изборили се јесу. Неспособни уљези нити се боре, нити имају храбрости за неку борбу. Њихов мотив је новац, а инспирација сигурно није живот вечни, живот небески већ, Даравиново животињско царство, и ако им је драго да у њему заврше, слободно нека тамо иду што пре. Тамо су им преци и остала фамилија.

У замену за вечни живот квинслинзи нуде ЕУропску 
фантазију и финасијску ктастрофу

Коју опцију за замену Царставу Вечности, те исконске борбе за највише идеале који су овде на земљи засновани, оне борбе којој се храбри Кнез Лазар определио, борби дакле за земаљску Србију, да би у вечни живот стигао, нуде уљези, који се додваорују ЕУробским стареншинама, који им за узврат, у џеп ставе неколико безвредносне хартије што се зове евро. Те старешине од уљеза, већ су читаве народе покорили, па их својом суровом чизмом газе?

Да направимо кратак преглед.

·       Грчка са дуговима од 500 biliona еура, са високом стопом незапослености стење у стегама и оковима.

·       Италија чије је становништво са просечним примањима од 350 еура месечно и дугом према ЕУробији од 2 трилион еура.

·       Ирска са енормном стопом незапослености, наглим падом живорног стандарада, са дуговима преко 3од неколико стотина билиона еура.

·       Шпанија, са дуговима седам пута већим од Ирске и стопом незапослености од 30%.

·       Португалија са нивоом дуговања од 325%  укупног бруто националног доходка (GDP). Уз пут када су једног комесара из високог комесаријата (ЕУропски параламент) упитали да ли зна шта је бруто национални доходак. Није знао да одговори.

·       Још се не говори колики је дуг Француске, али се сматра да је негде преко 5 трилиона еура.

·       Кипарска трагедија је посебан феномен. Мада Кипар је дужан свега нејих 15 билиона еура, што га доводи у ситуацију да је ово острво у погледу задужености по глави становника далеко испод просека других, детаљниом анализом пример Кипра, где је дошло до наглог пада животног стандарда нам заправо даје праву слику шта значи робовати ЕУнацизму. Но тема је много компликована па ћемо је тренутно заобићи.

Енормни дугови који у појединим земљама прелазе цифру од 500 хилјада еура по глави становника су пример без преседана у историји човечамнства.

Еуро пројекат, то је и малом детету јасно, осим ако то нису Ивица и Вујица, министри у Београдском пашалаку,  је пропао, а тој пропасти само можемо захвалити финансијском маркетингу, на коме почива ЕУробијска накарадна творевина. У ЕУробији нема економског просперитета и будућности. Ако се неко пита зашто је то тако, закључак је једноставан. ЕУропство није засновано на економској, већ политичкој концепцији, лажних обећања, и идеала. Цео пројекат ЕУробије је, ништа друго, до једна обична фикција, обична илузија.

И за такву значи творевину, лажних идеала, квинслинзи из Београдског пашалука би да трампе историјско Косово???

Полушеф квинслинга из Београдског Пашалука Ивица, то је Ивица што личи на оне Шиптаре са Кавказа, што подмећу бомбе по Бостону, тврди да и поред овако поражавајуће слике ЕУробије, Естонија је као просперирала, јер је добила повољне кредите. Нисмо учули да се просперитет постиже задуживањем. Вероватно је то неки Ивичин просперитет, непозант у свету реалекономије. Ако му је пример Естоније, неко његово самозадовољстово, онда нека му тако и буде. Естонија јесте добила кредит, али то је није спасло економске катастрофе.

Ускоро ће и тамо, ради спаса ЕУнацистичке творевине почети са применом Бугарског изума, дакле методом самоспаљивања, уместо борбе, почеће Естонци као и Бугари, на исти начин да решавају проблем опстанка ЕУнацицизма.

Чуди како то да уместо Естоније, квинслинзи из Београдског пашалука, не узму за пример Исланд, који је напустио ЕУропство и тако се спасао катастрофе. После изласка из ЕУропске тамнице, Исланд је доживео невиђен успон у економији и привреди. Или пак не узму пример Норвешке, која није прихватила ЕУропски модел. Него Естоније?

Убиставм браниоца Београда и премлаћивањем војводе, 
настао је данашњи Београдски Пашалук?

Када смо унапред споменули прве уљезе и никоговиће из 1945, нисмо се тада дотакли једне веома важне чињенице. Ове границе Београског пашалука данашњег, смо наследили од два аустроугарска каплара, који су у Великом рату 1914 – 1918 ратовали у непријатељској војсци Хасбуршке монархије.  А један од њих Јозеф Броз, и у јединицама које су у 1914, биле директно укључене у првим ратним операцијама против Србије. Броз је био у саставу регименте која је починила стравичне покоље, невиђене до тада у историји ратовања, у Мачванској области. За та невиђена недала у којима је Броз учествовао, Хасбурговци су га и орденом наградили.

Други каплар Адолф Хителер, лично су се ова двјица познавали, па им се вероватно из тог разлога,  њихова политика према нашем народу и подударила . Оне границе које је за Србију васпоставио Адолф Хитлер на карти његове ЕУ онога времена, наравно по његовој замисли, потврдио  је његов колега Јозеф, комунистички шлосер – маршал, Броз, са његовим поданицима и следбеницима. Ове теме се недавно дотакао и Шешељ, др Војислав у завршној речи своје одбране пред Хашким инквизиторима. Уз пут то је онај исти Шешељ кога је издао тренутни шеф Београдског Пашалука Томислав, који нишата друго осим да клечи не зна.  

Када су комунисти уз помоћ нацистичког окупатора направили преврат, и сада они уместо нациста продужили окупацију Београда и краљевине Југославије, да би од ње направили, србомрзачку и  србофобичну СФРЈ, они су некако те границе Београдског пашалаука, по Хитлеровој замисли, једноставно зацементирали. Због тих граница, и комунистичке СФРЈ, касније ћемо имати, још један грађански рат на тлу Југославије, и наравно оно, у завршној фази, зверско бомбардовање НАТО хорди  са северозапада. 

Један податак који се много не спомиње, свакако је вредан да се на овом месту истакне. Поред ватрених говора попут пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, из периода ослободилачких ратова, у ратну историју храбрости и пожртвовања, али не само у њу већ и у читанке реторике, ући ће свакако говор мајора Драгутина Гавриловића, славног браниоца Београда. Који између осталог рече да образ Београда, српске престоница мора бити светао. Тог прослављеног браниоца Београда комунистички су окупатори, који су наравно и творци републике Косово,  1945, године, у мукама угушили, а кђерке су му обесчастили.

Није готово боље, пре њега, прошао војвода Петар Бојовић кога су онако строг и изнемоћалог, комунистичке хорде, када су упали у Београд октомбра 1944,  на један зверски начин  претукли, и сина му, зато што је покушао да одбрани оца, послали у Сремски казамат.

Њихови данашњи потомци, дакле  ови данашњи уљези од уљеза, не раде ништа друго него једнаоставно настављају траговима своји предака, и настоје да њихова недела спроведу до краја.  Издаја коју данашњи квинслинзи, потомци квинслинга из периода 1941 - 1945, спроводе, није од јуче, то је кулминација превратничке издаје из 1945. У томе се огледа и оно недавно клечање тренутног шефа Београдског пашалука. Ма, оно може Томислав по угледу на На Роналда Регана, и данс да оде у Берлин, и да тамо и он, клекне на тамошњем, нацистичком гробљу, које је много веће, него оно, на коме је неки дан клечао. Па чак, да се и самом Хитлеру извине. Томислављева је то ствар.

Браћо и сестре! Не клечи само данас Томислв, клече сви квинслинзи из Београдског пашалука. Клечи скоро цео данашњи Београд. Данас је Београд клекнуо, изгубио је он свој понос, изгубио је своје достојанство, изгубио је он свој светао образ. Уместо јунака и хероја, славних бранилаца, данас Београдом владају уљези и никоговићи.

Али ако клечи Београд, то не значи да треба да клечи, и знајте не клечи васколико Српство. Не падају тако лако у заборав светле успомене на храбра и витешка, на како рече пуковник Кајафа, славом овенчна дела. Не, него има много Срба који нису поклекли. Бог ће дати, па ће их далеко више бити.

Зато ми одавде, са овог прилично удаљеног континента, иако нисмо у могућности да са вама се окупимо 10, маја, на скупу великог протеста против издаје, ми смо са вама духовно повезани, ваша судбина је и наша судбина, ваша стремљења су и наша стремљења. Ваши идеали су и нишаи идеали, ми се противимо онима који клече пред лажним идеалима реинкараног нацизма ЕУропског. И који би за те лажне идеале данашње, као и њихови предци, за лажне идеале комунизма, да поврате границе назад на Јавор. Ако оваквог и сличних скупова не буде, поново ће на Јавору, Златару и другде, се васпоставити, у ствари наметнути, непоштене и незаслужене границе. Квинслинзи ови данашњи ЕУробци, као и они из 1945, комунистички, раде на једном истом плану.

Која опција у замену за слугањство је преостала?

Али док је и једног Србина попут вас који, 10, маја идете усправно, а не клечећи, на један историјски скуп. Дотле ће бити и других, као што смо ми, да станемо уз вас, и да вас до крајa, у вашим часним и честитим напорима подржимо. Да вас наравно подржимо да истрајете.

Недајмо квинслинзима из беооградског пашалука, потплаћеним слугама ЕУропским,  да свој циљ остваре. Они су плаћеници, и слуге, како рекосмо реинкарнираног нацизма,  и ставимо им сви заједно до знанња, да њихове споразуме и одлуке, које не само да не прихватамо, него нас на њих ништа не обавезује. Не слажемо се да се греанице Србије враћају назад, тамо где су некада, незаслужено биле васпостављене. Њих на ова недела тренутно нико не тера, и не присиљава, већ и само једино, њихова похлепа за новцем, који квинслинзи нису способни да радом и трудом зараде, већ га у смислу социјалне помоћи добијау од нацистичких лунократа из Берлина и са реке Потомак.  

Зар су и на то спали!?

У Виндзору, Онтарио, на светог Ђорђа године 2013.

_______________________________________________________________________

Српско Национално веће и удружење потомака ослободилачких ратова 1912 – 1918  Северне Америке