Ко је породио квинслинге београдског пашалука?

Заљубљеник о тајнама  једне лепоте

12, маја 2013,

Мада је некада  тшко појмити, можда за неке, да има људи који годишње да би себи приуштили нормалан живот преавале пут између 60 до 100 хиљада километара за воланом, а да не говоримо  колико проведу у разноразним летилицама, па  онда уз то одсуство од фамилије, и чежња да се њој што више посвете, када се са удаљених простора кући врате.

Понекад сам тако уморан не физички, јер ме рад никада не би могао уморити, него од самог времена у коме живим. Али што рече Чарлс Дегол, „...за мене је Француска увек била као принцеза из бајке. Да ли то онда када сам авионом прелетео канал, и нашао се далеко од од ње, дан уочи када су ми мајку покопали, или онда, када је тог истог дана Петенова влада потписала капитулацију."

Тако је и за мене Србија увек, од мога детињства била као пронцеза из бајке. Лепотица скривена у пролеће у њеним расцветалим воћњацима, тиха у лето, завучена у њене кланце, котлине, у њене непрегледне равнице и долине, или у блиставом јесењем плаветнилу њених шљивака. Или утонула у сну, у зимском белилу. 

Она је за мене била принцеза у причама њених ратника, који су је знали освајати, чувати  и њеним прсима бранити. Па ми је тако ташко да видим да је данас некуда кренула путем неповратним. Зато, када пристигнем кући са посла, уместо да седнем и да се одморим, ја онда о тој мојој принцези, коју сам само физички напустио, али је љубав према њој остала верна,  велика и неизмерна, она ми увек у сну дође, на један необјашњив,  а у мислима на један далеко видовит начин.  И тако, одлажем неке друге послове, неке друге започете, што би рекао Иво Андри, приче.

Волим да пишем. Али не више онако романтично у веселом жаргону, већ пишем у једном другом одбрамбеном стилу, не би ли је на тај начин, како тако, заштитио од оних који у њој не виде ништа, оно што сам ја некада видео, а данас то не само да видим већ и осећам.

Корени

Прошла недаеља, и неколико које су јој предходиле, од квинслиншког потписивања неспоразума у белосветској престоници мизерлука Бриселу,  била је веома бурна.  Протести Срба са Космета, у некадашњој српској престоници, за коју њен славни бранилац рече да тој престоници, образ мора да буде светао. На жалост он то више није, једноставно је потамнео. Онда Бриселско потрчкало „министар“ звани Вујица је провео један дан на Космету, где је мање више био попљуван. Али у прошлој седмици десило се још нешто, што ми је скренуло пажњу.

Прочитах прошле ноћи један интересантан чланак професора Турлакова, коме ако би га успоредио са његовим предходним чланцима, и професору се наравно не може наћи замерка на стилу и богатом речнику, па  тако и на квалитету, али овај послењи је нешто сасвим друго, те бих га оценио са највишом оценом. Он ме је и подстакао да напишем једно своје виђење, јер професор не директно, али индиректно поставља питање, ко је и како створио и намножио толики шљам и толике квинслинге, у београдском пашалуку, који у суштини ни сами не занју шта раде?

Оно што не споменух раније а десило се у Београду, а на основу чега би извео закључке како су квинслинзи који нису од јуче настали, само кулминирали у једном другом смислу и правцу, јесте догађај који ме је насмејао, када сам прочитао да је у том Београду претучен Милован Бојић, некадашњи министар у влади Србије. Не светим се моме презимењаку, јер смо се управо због презимена и познавали у време мога кртког битисања у Београду. Он је неколико година млађи од мене, а упознали смо се једном приликом у студентском дому на Вождовцу, када је он не знам, то јест, избледело ми је из сћања, како сазнао, да имамо исто презиме. 

Био је тада Милован, ако ме сећање не вара, на другој години медицинског факултета. У штампи пише да је претучен и да су му силеџије отели 200,000 динара, што је негде око две хиљаде долара. И није нека пара, неко то може овде, где ја живим, један добра хирург, или адвокат за свега 4 радана сата да оствари.

Сетих се  тако, како је, мислим да је већ био на трећој години, позајмио неке паре да би ишао у Италију, па после тај  дуг никада није вратио. Али није му моја замерка ту. Такве ствари да људи непромишљено утону у дугове, па онда или главом, ако су се код мафије задужили, плате, или банкропством, ако су се задужили код регистрованих финансијских институција, па морају живот из почетка, је појава готово свугде у свету.

Милован је био необичан, па ме зато, чуди од куда и он у политици? Или можда грешим, можда је био лош медицинар, па се латио професије недоличне једном медицинару. И то још да министрује? Необичан у смислу, када смо се последњи пут  срели пред мој одлазак за Канаду.

Срели смо се два дана пре мог лета. Било је то мислим, на Карбурми. Позвах га на кафу. Питао ме је, где сам те ме у последње време готово нико не виђа. Када сам му рекао да сам се оженио, и да у петак ујутру путујем за Канаду, на моје изненнађење човек коме сам више пута изашао у сусрет, као са неком дозом љубоморе, поче да ми чак и прети. Те да ће убрзо за мном његов отац који има везе по Београду, иако живи у Мојковцу, издејствовати да ме позову на војну вежбу, па ако се не одазовем, онда за неодазивање,  бићу кривично кажњен, чак и затвором. Питао сам га, која му је логика иза свега? На шта не сећам се више шта је одговорио. Онако уз пут рекао сам му, да ћу, када тако нешто стигне за мном, и ако стигне у Канаду, сигурно тај папир бацити у клозетску шољу. Растали смо се, он ми пружи руку, но ја сам стисак руке одбио само сам му  кратко, готово на патетичн рекао: „Довиђења.“

Нисмо се никада више срели, мада су до мене допирале вести да је био успешан хирург, слао је једном чак и поруку да се видимо када дођем у Београд. Све сам то игнорисао. Али једном се десило нешто сасвим необично. А то је када сам сазнао да је Милован постао министар. Путујући са београдског аеродрома према теразијама, пита ме таксиста, на кога да напише признаницу. Извадим из џепа пословну карту, и дам му је. Гледајући презиме, одмах ме пита да ја сучајно нисам Мојковчанин. Кажем да нисам, али да занам зашто ме то пита. На питње одкуда знам зашто ме пита, ја му рекох,  да сам својевремено познавао једног Мојковчанина са истим презименом.

„Нећеш рећи да знаш Милована?“

„Да управо њега.“ Одговорих ја.

„Па занш ли да смо Милован и ја земљаци, и да је он сада министар здравља Србије?“

„Па ето до сада нисам знао али сада знам.“

„Зашто не бисмо сада кренули у министарство, па да га изненадимо?“

„Знате како, ја сада журим, али ви му дајте, када га видите моју карту, и реците му да смо се срели, ако имате његов телефон ви ми га оставите па ћу га ја позвати када будем имао више времена.“

Наравно да ја нисам имао намеру да Милована зовем, нити жељу да се са њим сретнем. У рентал агенцији неки рођаци, неких лекара који су радили, сада не знам или у првој хируршкој или у клиничком центру са Милованиом, су ми испричали какав је шеф Милован био.

А какав је министар, то се тек види по овој најновиој вести о њему. Да је као члан једне валде био агилнији, да се у ономе што од комуниста оста од Србије, васпостави један правни поредак, можда би био поштеђен непријатности коју је преживео. Али изгледа, многи из генерација иза Другог Светског рата нису схватили, да време брзо пролази, па да и године пристижу. Можда после премлаћивања, када би се Миловану указала још једна могућност да министрује, схватио би он и ове моје речи. У време када је министровао, не верујем, чак и да смо се срели, да би био у стању, не да прихвати ову сугестију, него да ме саслуша. Све би се завршило на један други начин, о коме немам намеру да сада распредам.

О сличности саосећања       

Споменути професор се под насловом Најевропљанин нам није потребан, већ само – НајСрбин! Исцрпно бавио Александрем Вучићем, или како га ја понекад словим минстар Вујица, а данас ћу га звати Аца Курјачић. Јер нити је Вујица министар, а нити је Аца Вучић, још понајмање је тај Србин, да бих га ја српским презименом крстио. Тако о том странцу Курјачићу професор забележи:

Поводом доделе тог „промакнућа“ из балканске забити у белосветски Брисел, Вучић је, као што се могло и очекивати, дао једну од својих бесмислених изјава, у којој није успео да се издигне до свог европског „трона“ а да се, у исти мах, не спусти до протестног скупа на Тргу Републике, како би с поносом саопштио, да се више народа скупило на предизборном збору СНС у Земун Пољу, него ли народа, из целе Србије, на Тргу Републике, 10.маја, што му даје за право, да констатује како су „људи у Србији зрели и како су све разумели“, како „Србија може и мора да истраје на путу ЕУ интеграција“, да мисли на своју будућност, коју Бриселски споразум омогућава и гарантује!

Осокољен производством у „нај“, Вучић се машио „пера“ и написао чланак, поводом Дана Европе, у листу „Данас“, у ком је дозволио себи много тога, што је више него скаредно. Не упуштајући се у његову напамет научену и декламовану причу о будућности, о пензијама, платама и нашој деци, која неће бити гладна, ако се прихвати споразум, Вучић у чланку тврди, како смо ми, „ваљда једини који смо преспавали пад (рушење) Берлинског зида и они који нису разумели политичке и економске процесе који су се ваљали Европом и светом…“

Уз то професор се исцрпно дотиче и питања етике али овога пута тима Николић – Курјачић, који су се одрекли радикалских идеја Војислава Шешеља и вратили се уназад. Ако би смо поверовали овим данашњим назовинапредњацима то и заиста јесу, да отишли у  напредњаке, што они заиста и нису, јер ја нигде у тој Николић – Курјачић партији не видим оне снаге као што су били некада, Стојан Новаковић,  Чедомиљ Михаљ, Љубомир Каљевић, Милутин Гаршанин и тако редом. 

Ја у тој партији видим неку фракцију комунистичке партије СФРЈ, која је само чула и глуми напредњаке. Међутим за праву напредњачку странку, како и њен родоначелник краљ Милан, а поготову његов син наследник, Александар, може се с правом рећи да напредњаци никада и нису уживали неки висок углед у народу, и остаће познати по својим веома стравичним непопуларним законима.¹  Зато је и неславно завршила свој период постојања. Њена "обнова" од стране комунистичког олоша, у ово време не слути на добро.

Тако и ја, као и професор анализирајући Ацу Курјачића, у њему, као и у предходном Бојићу не налазим отелотворење Србије, какву сам у уводу представио. А зашто?

Као основно политиком се може свак бавити, и политика је једина професија на свету која се не изучава у школској клупи. Она је надградња талента и животног искуства.² Али то не значи да сваки политичар постаје аутоматски и државник. И то је оно, што готово ни једна, од постојећих данашњих политичких партија у београдском пашалуку, које су махом како сам раније рекао фркције КПЈ, које се само гложе око власти, није родољубива и патриотска, и пред које се фракције може бацити било каква коска да је глођу, само не и бар једна, мрвица да их загреје у циљу националних и патриотских интереса. Тако и од туда те  фракције свака и, једна не ради за националне интересе, а што је најгоре оне све раде против њих, по упуствима белосветских протува и мешетара. У осталом ко даје за право Николићу и Курјачићу, да њихову странку крсте напредњачком, када је ова странка у зачећу била монархистичка. Ако су они антимонархисти, што је очигледно, онда нека ту своју странку зову пропалитетским именом републиканци, а не напредњаци.

Занемаримо ли политичаре и осврнемо ли се на државнике, онда се ту прво мора гледати на таленат, изглед, агресивност, смелост и одлучност. А шта рећи за триумвират Николићи – Дачићи- Курјачић? Загледајмо се мало дубље само у лик скривен под именом Курјачић. Он има каризму мокре крпе, и изглед најнижег степена карикатуре, чак неосликане у лику портира поштанске канцеларије. Можда је његов изглед најбоље успоредити са певцем који не кукуриче већ квоче.  О таленту, смелости, одлучности? - ма ни говора. Нека извине Курјачић, нисам мислио да будем груб према њему, али некако ово је најједноставнији начин како се његов карактер може описати. О државнику када је реч о Курјачићу, нема ни говора. Политичар?  Можда на нивоу сеоског кмета, да му се село подсмехује. За преговарача? - Боже сачувај.  Можда би га боље било поставити да буде генерални певац међу лошом расом кокшију. Па када је нападну грабиљивице није никаква штета, и онако ако их униште, не мења ствар, пошто нису плодоносне, важно је да петао остане жив. Ни друга двојица из тренутног триумвирата се не могу бољим речима описати. Ни предходне групе, од Ђинђића преко Боте Тадисија, па на овамо, нису ни једну узлазну степеницу изнад последњег триумвирата.

Затим иако је Србија, како она из периода 12 до краја 14 века, тако и она из периода 19 и 20 века је доживела успон као монархија, онда зашто,  и шта је то што, данашњим фракцијама КПЈ причињава тешкоће да се помире са истином, и као потомцуи својих непопуларних фанатичних предака, признају да је њихова борба за власт и владавина, била епоха једног читавок промашаја и доба катастрофалне стагнације? Наравно да они то не могу да учине пошто нису спремни да прихвате и осуде не само своје срамне предке већ и њих саме.

Затим, када је једна друга Србија, у периоду суноврата једне максимално искомпромитоване династије Обреновића, била на рубу пропасти, прискочили су јој у помоћ, они најотменији напредњаци, које сам много пута спомињао, а довољно је напоменути да је у време и касније мајски преврат успео, не само на домеаћој сцени већ и искључиво на међународној, само захваљујући  ондашњем енергичном министру спољних послова напредњаку, Љбомиру Каљевићу.  Где су ти и такви, познаваоци међународних прилика међу редовима данашњих тзв. напредњака или преговарача? Њих не може бити, из разлога јер, то што се данас у београдском пашалуку представља као тобожњи напредњаци, није ништа друго, до једно најгоре и најниже крило фракције југословенске комунистичке партије. Испод њих веровао то неко или не, нису чак ни „демократи“ превртљивца Зорана Ђинђића, или пак његовог наследника девијантног Боте Тадића. Рекао бих да су назадњаци Тома Николисија у истој равни са својим предходницима.

Жеље се не ће испунити

Замишљам тако, а то би ми била и највећа жеља, када би лаж, коју протурају комунистичке фракције, леве или десне, све једно, била остварљива, па да једног дана се и заиста тај олош нађе тамо у Бриселскјој продавници бофлука  где се тупоглавцима продају прашина и магла. Замишљам деформисаног Курјачића, како седи и гута магловите кнедле као онај дегенерик Херман Ван Румпој, када га неки разуман анти  ЕУропски скептик риба, па му подметне да је он ништа друго до пин ап дечко балканског ЕУтопизма,³ са каризмом мокре крпетине, и томе слично, замишљам тако и већ видим како Курјачић, по изгледу најнижег степена поштанског портира, седи у клупи са опућеном губицом наниже, као са певчевим обером и као Румпој преврће очима.

На жалост та ми се жеља неће испунити, пошто ЕУропству ће доћи крај, пре него што то могу замислити сви квинслинзи из београдског пашалука. Једноставно се питам да ли они и заиста верују у ту сопствену самообнау и лаж? Или су добро утренирани као сеоске положаре, које док не провале гнездо и покупе јаја, одлично глуме расног пса? 

Мада некада сам размишљао да је народни песник мало претерао, када је онако сликовито описао велеиздајника Вука (Курјака) Бранковића. Међутим ако пажљиво погледамо у склопу данашњух квинслинга, најистакнутија су три са префиксом, да ли у имену или презимену Курјака. Од онога ретардираног Драшковића, преко Курјака Јеремића, до овога Аце Курјачића. Питам се да нису ови штенци сви потомци онога Бранковића?

Порођај и поређење

Дакле, ако се неко још увек пита ко породи Квинслинге из данашњег београдског пашалука? - па одговор је једноставан. Породио га је онај савез комуниста антисрпске СФРЈ. И ту једном за свагда треба тачку ставити. 

Ако би сада поредио Милована и Курјачића, ипак Миловану дајем предност. Јер сва три горња са префиксом Курјака су чудна сорта курјачка. Они длаку не мењају, периодично, једино са старењем, али ћуд по потреби. Онај најстарији из Херцеговине, од озлоглашене комуњаре, поче да се претвара у четника, а онда у некаквог жестоког заговорника сече глава, ко при богу београдске дахије својевремено, да би на крају скинуо гаће пред оним поганим ликом Зимерманом. А овај последњи, је зајдено са Томиславом растурио две партије, хвалисајући се да је велики родољуб, да би као прави квинслинг, на крају како сам га раније описао, када је притиснут  чињеницама, и гаће са себе био у сатњу да скида, или кад види носату Дизалицу Аштон, он онда пошто изгледа никаквог искуства са женским светом нема, те су га све одбијале осим ње, па је зато у стању да јој и на трепавицам дуби. 

Милован ипак није тај. Он је остао доследан поборник теорје дава хомосексуалца, Маркса и Енгелса, дакле два бескућника. Чак и онда када су се многи коминтерновци прекрстили у социјалисте, он је стао на страну Мирјанину, у пролонгирању комунистичке партије. Можда је он нешто и заиста видео  у тој бескућничкој теорији, у коју се у младости још био заљубио. А можда, како време одмиче, биће да је и у праву. Недавно пре можда седам година јавих се једном, у истину честитом пријатељу који је пореклом са Црногорског приморја,  са којим сам, док сам у Београду живео, радио у истој организацији. У разговору он поче да критикује Милошевоића и то веома жестоко. 

Покушао сам да га мало умирим. Но он ми тада рече нешто, што не могу лако да заборавим. Прешао је на другу половину, па кртикујући Мирајну Марковић рече: „И куда је пошла? Уместо на ону страну која је после хладног рата превагнула она иде у Кину, зар ти то нешто не  говори?“  За кратко време се коло среће окрете. Док страна која је превгнула, тешко да се банкропства спасити може, а недавно је и рат са Пјон Јнагом изгубила, па то крије  ко змија ноге. Дотле тамо где Мирајана загази ногом, ствари су отишле далеко изнад свих очекивања. Можда ће и мој стари знанац Милован, као добар Мирјановац, доживети да каже: „Шта сам ја говорио.“ То под условом, да га ЕУропство не заслепи као већину, оних којима је кроз живот припадао. Никада се не зна. 
 
_________________
¹Када су аустроугарске хорде упале у Србију 1915 и ту се задржали  до скоро пред крај 1818, у периоду те њихове окупације, наш народ ће тек схватити одакле је напредњачка свера инфлуенце повукла корене. Као и напредњаци тако су и аустроугарске хореде умлаћивале људе, када их неко пријави да имају неку па чак и не доказану  кривицу, све дотле док несретна жртва не каже да је крив па иако није.

² Председник Лула да Силва је један од највећих, а можда и једнини државник с почетка 21 века. Од школе је имао свега два разреда основне.

³ pin up girl одакле корене вуче и pin up boy је у ствари израз настао по дефиницији војника из Британских колонијалних регименти. То су девојке, односно војничке проституке, које су у једном или другом смислу, било гледане од спреда, или од позади, својим атрактивним изгледом скретале пажњу војника, тако да би они њихове слике  чиодама (pins) качили по зидовима. То се наравно касније претопило у холивудску популаристичку културу, превенствено у вези глумица са таквим изгледом. (Мерлин Монрое) Да би у данашња времена, када се популаришу и трећеполци, настали не само и пин уп дечаци, већ и мајмуни. Триумвират београдског пашалука по мени има оба обележја. Лако их у Бриселу белосветске протуве мајмунишу, а на домаћој сцени њихова мини-звезда Курјачић, да би за њих био што атрактиванији у јавним наступима, при покретима увија задњицом лево и десно??? ... ЛОЛЛ!!!

Моја два коментара, један са почетка суноврата 

а други у склопу данашњих околности

Ма оно није данас много тога у реду са много народа у свету, стигло се до дна, али код нас Срба, вероватно зато што то раније нисмо имали у нашој историји и заиста се пало на дно мочила. Када је Ћесарија анексирала Босну, није било Србина који није скочио да демонстрира и протествује. Чак су Краљу Петру I сугерисали да објави мобилизацију. Нарочито ондашњи министар војни Петар Живковић. Данас изгледа више није тако. Када је требало луцифера и сотону довести да завладају београдским пашалуком, док не запалише скупштину Београђане ништа није могло отерати са улице. А данас када им они које су довели тада на власт, крчме парче по парче државне територије, Београђани седе и кезе се. Мисле ли то они да ће се гладни вуци заситити и онда када их сабију у тор звани Београдски Пашалук? Рекао сам онима из Торонта да се грдно у томе Варају. То је у осталом и Милошевић осетио, када је скратио фронт предајом Краине. Рекао сам тада његовом представнику у Отави, кога сам познавао лично, и који је покушао да ме као и ови квинслинзи данашњи убеди, да се није имало избора: “Мислиш ли Митићу да ће се овде стати?” Настао је тајац. “Искористио сам паузу и рекао му, дај боже да стану и када вас у Београдски Пашалук сатерају.” Жао ми је што он више није жив да га питам како се сада осећа.

---

From: Mike Boyich <mike.boyich@rogers.com>

To: Consulate General of Republic of Serbia <konzulat@gktoronto.com>
Sent: Friday, May 10, 2013 9:13:36 PM
Subject: Re: Poziv na knjizevno vece

ODGOVOR KONZULATU BEOGRADSKOG PASALUKA U TORONTU 

Hvala na pozivu, ja vam doci necu. Vi ste predstavnici jedne vlasti koja bez ikakvih razloga vraca granice Srbije tamo gde su bile pre Balkanskih Ratova. Da li znate da ima nas kojima su dedovi i pradedovi bili ratnici u tim ratovima? Da li znate da ima nas kojima su takodje dedovi, komsije nasih dedova, cela rodbina, pa i citava sela, izginuli u oslobodilackim ratovima? Kakvi ste vi to u opste,kada i ovako nisko padate? Danas dok Srbi sa Kosmeta demonstriraju, da ih ne gurnete pod vlast krvozednih koljaca iz Pristine, vi mi saljete pozive na cirkuske predstave. Nije sada do manifestacija, nego da se presvucemo u crno ruho i da objavimo veliku zalost, kao sto djeneral Draza Mihailovic objavio zalost za otadzbinom osam decenija unayad.Neki od vas, verujem, da su bili obukli crna odela i utonuli bili u duboku zalost,  za jednim austrijskim kaplarcicem, kome je pevac mogao u zadnjicu da klucne,  Jozefom, koji je bio obican sloser, kome su komunisti kacili marsalske epolete, mada ni generalstabnu kartu nije znao da cita, i verujem da ste danima suze za tom svabskom vucibatinom lili. A ni jedno slovo da napisete po pitanju veleizdaje beogradskih kvinslinga. Sram i vas i vlast koju predstavljate da bude. Kada budete pozvali da razgovaramo, kako da ocuvamo ono za sta su nasi preci ginuli, ja se mogu odazvati. A vase me predstave ovakve vreste zanimaju kao lanski sneg. Pljunuli ste na sve sto je casno, kvalitetno i dostojno. Pljunuli ste na nas, potomke slavnih ratnika. Sto bi rekao Nigel Faradz. Koji ste vi to narod? Kuda mislite crni sinci, kada vas povampireni EUnacisti sabiju u Beogradski pasaluk? Mislite da cete se tu spasti? Necete, jer ce onda doci da vam i to otmu. Zasto? Zato sto ce im se moci kao i sada sto im se moze, pored vas mlitavih i blintavih. Porucite vasem sefu buduceg Beogradskog Pasaluka, sto je kleknuo pre neki dan, da je na pogresnom mestu i pogresnom grobvlju klecao. Neka se ugleda na onu holivudsku dvorsku budalu iz Vasingtona sto je u Berlinu, u osamdesetim se poklonio i kleknuo na nacistickom groblju da i on ode u Berlin, pa neka kleci tamo na tom groblju, koje je mnogo vece, nego ono gde je pre neki dan klecao. I jos ako mu je stalo neka se izvine kolegi od Jozefa, Adolfu, koji vam je prvi na karti izcrtao granice modernog Beogradskog pasaluka, koji vam Eunacisti sada podmecu pod nos, i traze da na papiru stavite potpis i tako i ozvanicite zelje austtrougarskih kapalara. 

Janko Bojic