НАЦИОНАЛНА КАТАСТРОФА СРБИЈЕ

 četvrtak, 16 maj 2013 13:35

Da li će Srbi biti u stanju da prežive posledice ove katastrofe? Ili je kraj njihove nacionalne istorije veoma blizu.

ПИШЕ: Игор Бојков
Svedoci smo završnice mučne agonije srpske države, agonije koja se odvijala skoro dve decenije. Sada, posle potpisivanja „istorijskog“ dogovora o statusu srpskih opština na Kosovu – koje su samo nekim čudom pretekle posle okupacije drevnih slovenskih zemalja od strane albanskih terorista 1999. godine – na samostalnu i suverenu srpsku državu u skoroj istorijskoj perspektivi možemo da zaboravimo. Oni koji se tako lako radi nekog maglovitog obećanja o određivanju datuma početka pregovora o ulasku u jedinstvenu Evropu (onu istu Evropu koja je Srbe mučila toliko godina) saglašavaju da predaju deo svojih iskonskih zemalja, zemalja na kojima još uvek obitava i koje drži njihov narod, ne mogu biti nosioci stremljenja ka istinskoj nezavisnosti. Uostalom, od ukupne njihove države ostali su izgleda samo „rogovi i papci“.

Raspad „velike” Jugoslavije, uništavanje srpskih enklava u Hrvatskoj i Bosni, napuštanje Kosova, razvod sa Crnom Gorom, ponižavajuće priznavanje vođa banditskih albanskih grupa i njihovo prihvatanje kao ravnopravnih partnera u pregovorima, nemoćno-bezvoljna simulacija zaštite te predaja poslednjih srpskih žitelja Kosovske Mitrovice na milost i nemilost albanske mafije – sve su to žalosni akti srpske nacionalne katastrofe, koja se godinama odvijala pred našim očima i čije se finale odigralo nedavno. Po stepenu težine ona je zaista bez presedana za ovaj sad potpuno poraženi i skoro sasvim zgaženi narod.
Da li će Srbi biti u stanju da prežive posledice ove katastrofe? Hoće li oživeti onaj Srbima ranije svojstveni tvrdoglavi nepokorni duh? Da li će Srbi u doglednoj budućnosti povratiti volju za nacionalnim revanšom svojim neprijateljima? Ili je kraj njihove nacionalne istorije veoma blizu, a ovaj nekad ponosni zapadnoslovenski narod čeka pretvaranje u istorijsku prašinu, samlevenu na skladno podešenim mlinskim kamenovima albansko-muslimanske ekspanzije i evropske sveuništavajuće postmoderne?
Nažalost, izgleda da se može očekivati ono najgore, čak pri punoj svesti o, prema istorijskim merilima, neverovatnoj srpskoj sposobnosti preživljavanja. Neprijatelj, koji je na Srbe navalio na prelazu 20. i 21. veka, pokazao se mnogo strašnijim od Osmanske imperije. Jer Turci su u svoje vreme Srbiju pregazili ognjem i mačem i držali je u žestokoj i potpunoj potčinjenosti čitavih pet vekova. No oni ipak nisu uspeli da slome duh naroda koji je sve vreme tvrdoglavo žudeo za slobodom. Udari savremenog Zapada, međutim, pokazali su se mnogo strašniji: korišćenjem metoda političko-psihološkog rata, on je Srbiju relativno brzo stavio na kolena, ne pribegavajući „mlevenju mesa” nalik onom koje se davno dogodilo na Kosovu polju.

PORAZ IDENTITETA Srbi su, kao i mi Rusi pre dvadeset i nešto godina, nisu poraženi vojno i na bojnom polju, nego u sferi moralnoj, duhovnoj i psihološkoj. To se pokazalo kao mnogo pogubnije. Telesne traume zaceljuju relativno brzo. Međutim, od posledica trauma u nacionalnom identitetu i samopoštovanju izbavljenje će biti mnogo neizvesnije i nagrizaće mnoga buduća pokolenja.

Naravno, moguće je nabrojati mnogo opravdanja za ovih dana potpisanu kapitulaciju srpskih političara. Neko će reći da za njih nije bilo drugog izlaza, kao što nije bilo ni za Jugoslaviju s kraja 90-tih godina prošlog veka. Utoliko pre što je pokradena i rasturena Srbija još manje sposobna da se suprotstavi trenutno najmoćnijoj Severnoatlanskoj alijansi...

Govoriti se u cilju opravdanja može sve i svašta, i svi ti tipični argumenti kapitulanata neće naizgled biti bez osnova. Zaista, vojni potencijal Srbije neuporediv je sa natovskim potencijalom, i uteći od konačne kapitulacije i predaje Kosova, koja je započela još za vreme predsednika Miloševića 1999. godine, u trenutnim uslovima izgleda kao veoma složen problem da realne međunarodne podrške Beogradu sateranom u ćošak stvarno nema... No glavni razlog srpskog kraha ne ogleda se, da opet ponovimo, u tome.
Jugoslavija (i Srbija kao njena naslednica) nije bila neuspešna u otporu Zapadu zato što su njene oružane snage bile sasvim nemoćne ili zato što nije dobila pomoć od Rusije, na koju je očigledno računala. Jer, ponavljamo, Zapad, za razliku od sultana Bajazita, nije pokorio Srbiju silom oružja. Tačnije, ne isključivo tom silom. Tromesečno natovsko bombardovanje od marta do juna 1999. godine, sa žrtvama od tek oko pet stotina ubijenih, ne može se nazvati nekim strašnim vojnim porazom.
Uzrok srpske kapitulacije pred Zapadom je u sasvim drugoj ravni. Naime, već odavno, tokom najmanje nekoliko decenija, Srbi sami otvoreno pokušavaju da postanu deo tog Zapada. Bivša Jugoslavija (sa njenim srpskim jezgrom) bila je „kapitalističko-socijalistička” država još od 70-tih godina prošlog veka i pretrpela je temeljan poraz od Zapada i na mentalnom i na kulturnom planu. Takav stepen psihološkog rasapa nespojiv je sa dugotrajnim otporom ovakvom agresoru. Istorija nam je, po ko zna koji put, na srpskom primeru slikovito pokazala da je nemoguće uspešno se suprotstaviti neprijatelju ako ti je, manje-više u celini, blizak projekat koji on nameće, ako njegove osnovne vrednosti ne izazivaju tvoje akutno odbijanje, ako ti sam žudiš da mu postaneš sličan i ako nisi spreman da bar sebi priznaš da je ulog u toj borbi tvoje nacionalno biće i samobitnost, a ne nešto drugo. Ratovati protiv Zapada i njegovih satelita i istovremeno glasati za političare koji na sva usta proglašavaju priključivanje tom Zapadu za sveti nacionalni cilj – zaista je nespojivo.

Meni bi opet mogli da se suprotstave tvrdnjom da Srbima nije ostavljeno mnogo izbora. Biti u centru Evrope i od nje se ograditi kamenim zidom u današnjem svetu ne izgleda moguće. Evropski izbor Srbije, na kraju krajeva, i nije najgore moguće rešenje. Da su narodi koji su se Zapadu vojno direktno suprotstavili (Irak, Libija, Sirija), skoro u kameno doba vraćeni bombama itd.

Sve to, naravno, moglo bi da zvuči kao tačno. No samo je delimično tačno. Glavno je ipak nešto drugo: razbijene države su same sebe dovele u stanje „idealnih žrtava”. Naime, današnji Zapad uopšte nije avanturistički raspoložen i ne srlja golim rukama na isukane sablje u cilju nametanja liberalnih ideja svetu. Naprotiv, Zapad sa proračunatom hladnokrvnošću nasrće samo na očigledno slabe i ranjive. Pritom, ne toliko na vojnički slabe, koliko na one slabe na političkom i moralno-psihološkom planu.

CRNA PERIFERIJA Još jednom podvlačim: od momenta kad je Zapad prihvatio postmoderni projekat, njegova ekspanzija uglavnom je usmerena na društva i države koje protiv njega nemaju odgovarajuću imunu reakciju (reč je ovde, naravno, o više-manje ustanovljenim državnim zajednicama, operacije francuske Legije stranaca protiv afričkih plemena ne računam). On nasrće, pre svega, na one koji su otpočetka, ovako ili onako, začarani njegovim sablaznima i u osnovi se ne protive da postanu njegova, makar najcrnja periferija, samo da mu se priključe.

Setimo se da je Sadam Husein dugo vremena bio istaknuti svetski prosvećeni vladar, uživajući za to vreme svu blagonaklonost SAD. Saglasićemo se, bez sumnje, da nije na Bliskom Istoku bilo lojalnijeg političara SAD i Izraelu od nezamenljivog predsednika Egipta Hosnija Mubaraka. Od njega su lojalniji jedino bili otvoreni sateliti Amerike tipa Saudijske Arabije i Katara. No ovde nije reč o njima nego o onima koji su pokušavali da ujedine dve nespojive stvari: lojalnost Zapadu i nacionalnu nezavisnost.

Primetimo, na kraju, i da je Moamer el Gadafi poslednjih deset godina života radio maltene sve samo da bi se iskupio za svoju bivšu antizapadnu revolucionarnost. Činio je to pod prinudom jer je, posle nestanka socijalističkog lagera, ostao praktično bez saveznika, no ipak je činio.

Rezultat je poznat. Nema i najverovatnije neće biti jedinstvenog Iraka. Egipat je duboko u sukobima i tako će ostati verovatno još dugo vremena. Raskomadana je i u haos bačena donedavno cvetajuća Libija. Sirija se, istina, pokazala kao malo tvrđi orah. Ali je i tamo Zapad našao oslonac na strani radikalnih islamista, pomoću kojih raspaljuje krvavi građanski rat. Odgovara li tome i Srbija, i da li je i ona kandidat za ovaj žalosni niz?

Odgovara, itekako! I više od toga, ako je uporedimo sa ostalim nabrojanim postradalim državama, srpska nacija raspolaže još slabijim antizapadnim imunitetom, čak najslabijim. Glupo je sporiti sa činjenicom da su Srbi, i pored privrženosti pravoslavlju, bili „vesternizovani” mnogo više od stanovnika bliskoistočnih zemalja. Sa Srbijom je Zapad postupio blaže nego sa Libijom i Irakom (za sada!), no to se desilo samo zato što je danas NATO alijansi nekurentno da se u Evropi ponaša na isti pustahijski način kao na arapskom Istoku. Malo političke veštine i prefinjenosti prilikom rasturanja Srbije Zapadu ovog puta nije bilo na odmet, mada je rezultat identičan: država je lišena istorijske subjektivnosti, a formalno nezavisna zemlja pretvorena je u marionetu kojom se upravlja iz američke i britanske ambasade.

Neko bi mogao da pita: postoji li uopšte način da istraju države kalibra Srbije, Libije ili Iraka u odbrani svoje nezavisnosti ako na njih nasrću tako moćni neprijatelji? Na koji način mogu sebe da sačuvaju i zaštite oni koji od Kine ili čak veoma oslabljene naše Rusije po vojnoj i ekonomskoj snazi stoje na skali lošije čak za nekoliko redova veličine?

Da, takav način postoji! I to je realan način samozaštite. Na karti Sveta postoji jedna država koja ga mnogo godina uspešno primenjuje. Ime te zemlje je Demokratska Narodna Republika Koreja. Ne treba da se na pomen njenog imena naše javno mnjenje mršti i da od nje gadljivo okreće svoj nos.

VIŠE OD ATOMSKE BOMBE Malo je onih kod nas koji shvataju da glavni izvor snage DNRK – zahvaljujući kome ne samo da može da upućuje oštre opaske na adresu Zapada već i dostojne „asimetrične odgovore“ – nije u militarizaciji njene ekonomije, ni u brojnosti njene armije, čak ni u uspeju njenog nuklearnog programa. Iako je sve to važan faktor povećanja borbene i odbrambene sposobnosti države, pravi izvor njene moći je ipak u nečem drugom. Po svemu sudeći, društvo DNRK je podvrgnuto dejstvu informacionog, kulturnog i političkog oružja Zapada samo u mikrokoličinama. Ovo je možda jedinstvena društvena zajednica koja na sve naskoke Zapada na njega ima stabilan imunitet. Zapadne vrednosti, koje u tom slučaju predstavljaju bojeve viruse, nikad se nisu mogle nakalemiti i ući u svest žitelja DNRK niti pokolebati odlučnost vođstva zemlje. Ovladavanje nuklearnim oružjem ovde se samo pojavljuje kao posledica, a ne kao glavni uzrok. Možete li, na primer, danas da zamislite Srbe koji se masovno slažu sa uvođenjem racionalizovanog sistema snabdevanja (sistema tačkica) i najstrožiju kontrolu potrošnje u cilju očuvanja slobode i nezavisnosti. E, u tome je stvar.

Iako su se Srbi u početku usprotivili, ipak su na kraju izabrali da se predaju, dobivši u zamenu mogućnost da zauzmu mesto u ponižavajućem redu za suteren Vavilonske kule, mada im taj suteren, pošteno govoreći, još uvek niko ozbiljno nije ni ponudio. Narod DNRK je izabrao drugi put i ide njime čvrsto i samouvereno, ne skrećući sa njega. Taj put naravno nije ni lak ni jeftin, ali alternativa mu je gubljenje rodne zemlje.

Kome se to ne sviđaju put i primer DNRK? Koga to počinje da trese groznica na pomen DNRK, i to zbog u naše saznanje zakucanih liberalnih i perestrojkinih šablona o totalitarzmu i diktaturi? Nije sporno da je korejsko iskustvo unikatno i da se ne može presađivati svuda. Ali ovde je najvažnije videti i shvatiti suštinu: DNRK zorno dokazuje čitatvom svetu da je principijeno moguć otpor nemilosrdnom ciničnom protivniku, višestruko vojno snažnijim.

Za to, uostalom, ne treba imati previše: dovoljno je da se ima sopstveni projekat uređenja života i države. DNRK ga ima, i on nije samo napisan na papiru (kao na primer, dvostruko povećanje nacionalnog dohotka, koje ne tako davno kod nas proglasiše glavnom nacionalnom idejom). Taj projekat živi u srcima i dušama miliona Korejanaca. Oni su spremni da brane nešto mnogo dragocenije od skupa formalnih zakona ili dostignutog nivoa životnog standarda. A šta su to – kao Boga vas molim da mi kažete – mogli da štite Srbi i njihovi marionetski lideri, kad su u većini i svi zajedno uglavnom prigrlili zapadni liberalni projekat?

Autentičan otpor zapadnom projektu može da iznedri samo alternativni projekat. On ne mora da bude globalan, može da bude samo nacionalan. Ali to neće umanjiti njegovu snagu i mobilizacijsku sposobnost. I više od toga –svedoci smo da u sudaru sa takvim otporom, čak i mnogostruko jači protivnik ne rizikuje rat sa zemljom koja je spremna na žestok, fanatičan i uporan otpor. Uzdizanje svog društva/naroda do takvog duhovnog i fizičkog stanja je divljenja vredna istorijska zasluga severnokorejskih rukovodilaca. Malo je, nažalost, u svetu onih koji su u stanju da shvate ovu istinu.
Nadajmo se da je to samo za sada.

Preveli Filip VUKAJLOVIĆ i Dejan STEVANOVIĆ
_________________
REČ PREVODILACA
Još 1861. godine grupa slovenofila na čelu sa Aleksejem Homjakovim (videti „Srpski list“, br. 6) uputila je poslanicu Srbima, upozoravajući nas blagovremeno da se pri obnovi i izgradnji države nipošto ne smemo povoditi za Zapadom i njegovim „vrednostima“, već težiti samobitnosti i projavljivanju zakona sopstvenog bića. Nažalost, sablazan zapadnjaštva pokazala se moćnom i kod nas i kod Rusa, a ljudi koji su nas vodili pokazali su se nedostojnim, te je šačici preduzimljivih sledbenika različitih zapadnjačkih ideologija – čiji se broj u odnosu na narodnu masu, tada i dugo potom, tradicionalno i instiktivno duboko antizapadnjačku, jedva mogao izraziti u promilima – uspelo ne samo da postepeno zavlada svim oblastima narodnog života već i da sam narod povuče za sobom i odrodi ga. I eto nas gde danas mi, žalosni potomci slavnih predaka, otuđeni i otpađeni od sopstvenog lika života, od onoga što jesmo a što je Bog ulio u nas, stojimo na samoj ivici grobne rake koju smo sami iskopali, alatom koji nam je tuđin podario, to jest podmetnuo.

Bratski vapaj Igora Bojkova glas je onog najboljeg u ruskom narodu, danas, nažalost, rastočenom istom opakom boljkom koja i nas mori, i ne u suštinski boljem položaju od nas. Ali ni pri takvim nevoljama i uprkos njima, ruska braća nas ne zaboravljaju ne samo na rečima već i na delima, za šta su najbolja potvrda onih nekoliko hiljada ruskih vitezova koji, kad beše najteže, kao dobrovoljci stupiše u redove vojski krajiških i bosanskohercegovačkih Srba. Hvala im.

No kukavička politika (ne)srpskih vlasti sa obe strane Drine, dosledno vođena tokom 90-tih godina veka za nama i izdajnička politika istih posle „revolucije“ 2000. godine u sklopu svojevrsnog „zločinačkog udruživanja zarad sprečavanja stvaranja jedinstvene srpske države na prostoru bivše SFRJ“, narugala se žrtvama ne samo ruskih već i srpskih ratnika. Na nama je danas da, za početak, makar vapaj Igora Bojkova ne ostane mrtvo slovo na papiru.

Jer, da se opstati može i u sudaru sa premoćnom ovozemaljskom silom, najbolje potvrđuje sva naša istorija od sloma srpske srednjevekovne državnosti, pa takoreći do juče. Može, ali ako se hoće, ako ima volje za otporom.

„Bog je nama svagda pomogao, / tvrda volja i mišice naše - / druge nama ne treba pomoći“, veli najveći srpski pesnik, sažimajući vekovni opit dela naših predaka iz Stare Crne Gore i Brda. Bog je i danas tu, isti kao i uvek, a potrebne „mišice“ su nam, jezikom materijalističke nauke rečeno, genetski date (što su kod mlađih srpskih naraštaja one nedovoljno ili potpuno nerazvijene, posledica je idiotskog načina života kome smo se podali). Nedostaje pak „tvrda volja“... Volja da se bude slobodan, ali ne „slobodan od“ već „slobodan za“; volja da budemo ono što jesmo, za šta nas je Bog dao i čega radi nas je prizvao u život, šaljući nas baš u ovakav svet. Volja i želja da odgovorimo na Božji poziv i ispunimo svoje naznačenje: da se na muci pokažemo junacima i, koliko se može, ovaplotimo božansku zamisao našeg naroda – srpsku ideju.

„Sve što vredi, nema cenu; što ima cenu, ne vredi“, znali su (i to ne prosto razumom, već celim bićem) i Rusi i Srbi dok su bili verni nalozima sopstva. Stoga valja znati i to, bez uvijanja, odvažno ispovedati da sloboda nema cenu. Zato na našoj zastavi mora stajati „Sloboda ili smrt“.

Da bi se pak u ovom i ovakvom svetu očuvala sloboda, vazda se moralo ratovati, i to uspešno. A, da bi se uspešno ratovalo, valjalo se i valja se dolično pripremati. Je li Severna Koreja odista dorasla – onako kako to veruje Bojkov, a čemu se i mi iskreno nadamo – iskušenjima koja će je pre ili kasnije neminovno snaći, pokazaće vreme. No, da smo mi danas znatno slabiji nego pre dvadeset godina te manje kadri za ono što se valja i mora, bolna je istina, pred kojom se ne sme žmuriti. Da vremena za čekanje nema ni malo, razume se po sebi, budući da nas doslovno svaki „normalno proživljeni dan“ u jadnoj nam Srbijici, zajahanoj domaćim izrodima i njihovim inostranim pokroviteljima-upravljačima sve više približava ivici grobne rake pred kojom kao narod stojimo.

Na najboljim među Srbima je da se što pre okupe i usaglase, oteraju izdajnike s vlasti i postave ološ na mesto koje mu pripada, te povedu narod trnovitim putem Slobode. Slobode koja nema cenu...
Завтра