Челнику Београдске Патријаршије на Тему

CВЕТА ПРЕВАРА

   
Господине Гавриловићу, ви сте патријарх сада, неко неупућен ће рећи свих Срба, но то се тако због вашег односа према Правослаљу не може прихватити, и за мене као и за онај најтрадиционалнији, можда најконзервативнији, ако и тако хоћете део, ми се вама не можемо никако обратити као српском већ само и искључиво патријарху Београдске Патријаршије, која, то је очигледно вуче наслеђе од комунизма, а сада је и де факто  Београдска Патријаршија постала испостава ватиканског хомосексуаног подземља.

Па и тако понижени и унижени „патријарх“ ви би сте требали да будете делилац правде и истине, да се одупирете насиљу и безyакоњу. А да ли то и стварно ви можете и јесте ли способни за једну такву мисију?

Да кренемо траговима вашег, дакле обрнуто редоследу, и патријарховању неких  других назови-патријарха пре вас, а за неке нам отац Јустин, не знам да ли сте ви чули за њега, стави до знанња да су бирани од стране удбе. „ Свети оци, два нам је патријарха наметнула удба...“ Каже он. После ове двојице, и вашег предходника је наметнуо последични режим комунизма, и на жалост под његовим патријарховањем укотио се режим екуменизма који је вас наметнуо. Па тако добили смо што смо добили.

Пре него се окренем главној теми, издвоијићу један исечак из мојег животног дневника, те да не би било забуне, самим њим објасним, и на један сликовит начин, како би вам јасније било представим слику коме слоју припадам.

Река Сент Лоренце је прилично живописна и привлачна. Од Монтреала до Гваноквеа и није баш тако и толико, али ту недалеко од њеног слива у језеро Онтарио у делти коју је пре свих векова, чудом природним сама изградила, та делта са преко хиљаду острва, па се зато то подручје и назива (One Thousand Island) Подручје од Хиљаду Острва, баш овде доживљава врхунац своје живописности. 

Мој сапутник и саговорних Бијарни Трајгвасон, примећујем, иако смо Монтреал напустили негде око 11 сати пре подне, још не показује знаке умора. Могуће да је то због тога што ја, а не он седим за управљачем. Сво време смо расправљали о зтавореном (Ранкијевом) моделу парних система. Наравно и највише о контролном систему намењеном споменутом моделу, где се налаже  потреба да се контрола подигне на виши степен. Трајгвасон је сво време покушавао да наметне тему решења проблема алгоритамском процедуром, док сам ја покушавао да ту тему мало избегнем , зато што сам у односу на њега био у лошијој позицији.

Трајгвасон, један од шесторице канадских  астронаута, одбранио је научни рад из области алгоритама и због тога поседује титулу доктора наука из математике и физике. Када сам са аутопута 401 променио правац, Трајгвасон се почуди, но када му рекох да је већ скоро један после подне и да ми је неопходно мало да предахнем и да ручамо, он примети да му никада време тако брзо није промакло додајући: „Вероватно због Вас, ви сте изванредна личност и пријатан саговорник.“ Што се за њега и не би баш могло рећи. Имо је он својих необчних епизода. Када пристигосмо до Гвананоквеа, ја му кажем да ту на самој обали има Иви Ли, један ресторан, мени добро познат још из времена док сам живео у Отави, и да они сервирају изванредна јела.

Убрзо смо се нашли испред улаза, и ја коначно, после паркирања кола могох да се извучем иза управљача да мало протегнем ноге, и колена ослободим притиска непожељног положаја. Иако је била већ друга половина новембра, ове године време је лепо и био је данас редак дан испуљен сунчевим зрацима необично као никада до тада, од када ја знам за ово место. Поседасмо на тераси. Уобичајено је, да ту у ово доба године нема много туриста, па је тераса била полупразна. Загледан у одсјај бисерних сунчевих зрака који као да извиру из плавозеленог корита ове реке испуњеног енормном количином најмистериозније материје у природи зване вода, мисли ми залуташе у прошлост. Више од четрнаест година ја овим путем нисам прошао. Не бих ни сада да ме пословност није довела у контакт са Бијарнијем.

Размишљао сам о својој фамилији о супрузи и њеној младалачкој материнској љупкости, њеној необичној истрајности, о деци Мили која је завршила факултет и добила њен први многожељени посао, о Лазару који следеће године треба да докторира на липидима, о тим данима када само овде заједно долазили и када смо управо на овој тераси седели за ручковима и вечерама. Како време протиче, чини се да као и ток реке Лоренц који је веома успорен ипак и то време као и тај ток протекну неприметно. 

Сетих се како је једном овде Мила којој је тада било свега шест година, направила један само њој у тим годинама својствен скандал, једним непријатним коментарем на храну која је сервирана за суседни сто, због чега су тата и мама морали да се извину једном брачном пару. Док су се младенци смејали до суза, дотле смо ми покушали да јој одржимо предику, али је они узеше у заштиту. После чега нам је наша мезимица чак и пркосила. Боже, како су деца у раном узрасту умуљата, али и вешта да дубоко продру у родитељско срце, и да га на један необичан начин запарају.

Како сам тако утонуо у те дубоке мисли нисам ни обраћао пажњу на Бијарнија. Тек он ме прекиде у свему, чак и пре оне плавушаве, девојке која се ту около мотала и послуживала госте.

- Никада те нисам питао и не замери што ћу те ово питати, - започе он.

- Да, да само изволи – одговорих ја.

- Јеси ли ти религиозан човек?

- Знаш како Бијарни, ја сам ти некако мање верник а више традиционалиста. Не одбацујем сва учења и не противим се никоме ко је искрен верник.¹  Али и сам знаш, има ту као и у свакој науци много упитних ствари. Него када смо код тога, ја и да те не питам знам шта си ти.

- Па шта сам? – пита он.

- Атеиста, шта би друго могао бити. Био је мој одговор њему.

- Како то знаш?

- Једноставно, ти си академик, универзитетски професор, и ту лежи срж одговора.

- Свака част. Био је његов одговор, па настави, како је док је у средњој школи био написао један есеј на тему „Бог је мртав.“ А по њему бога су убили они који највише проповедају веру у њега.

Да то је истина, у свету научника, високе интелигенције, религија не представља неки узвишени ниво коме би се овај слој покорио и поклонио.

Па тако ето, мој повод писања вама који сте узурпирали трон Светог Саве, је необичан, и да се није ово последње десило са инквизициом која је са знанњем вашим дакле „узвишеним“ делиоцем "правде" у прогону Филарета и Георгија, ја којега можете лако прогласити за неверника, а када ме од таквих такав глас бије ја се онда поносим, а да се ове "сензације" подстрехнуте с ваше стране не одвијају, не бих вам уопште писао. Напротив, и без ове инквизиције, ја према таквима имам свој изграђени и одређени став, на крају гајим и одређену дозу нетрпељивости, јер их сматрам да су ударили на Домострој највишег и најспособнијег, по свим па и по научним достигнућима, недокучивог међу нама, удараили су на лик и дело Светога Саве, па такви за мене занче много мање него отирач за прљаве опанке. Ипак, мада не мислим да ће ово што будем изнео на вас имати било каквог утицаја, те тако ја не пишем вама и онима који вас држе под контролом, већ чисто онако ради себе и неких својх знанаца и пријатеља. Али ко зна, може то све једног дана да се на неки чудан начин претвори у једно врхунско дело спознаје хуманизма и његове природе.

Људско друштво је необично, слично, као што унапред споменух да је вода најмистериознији део природног феномена, феномена без ког нема ни живота, тако је и људско биће највећа мистериозност и феномен међу живом природом. Што га више, то људско биће, наука упознаје, то се ствар око његове спознаје све више компликује. Од куда разум рецимо? На то питање може само да се натуца али још нико правог одговора нема.

Људско биће трага и истражује, подстакнуто тајним терачима, али не и уравнотежено и уједначено. Оно највише осећа и најјасније од свих живих бића испољава своја осећања. Када су та осеања повређена оно онда трага да пронађе метод како да ту повреду и увреду санира. Зато оно трага за правдом преко које покушава да ране зацели првичним методама.

Од туда људско биће проналази Бога. Од куада сада то, и где то пронађох? Па пронашао сам у оној књизи коју људи попут вас, и оних који вас контролишу, и оних који њима издају упуства за манипулацију, манипулишете. У тој књизи пише да је он створио свет за седам дана, а човека за један дан од блата. Да ли је то баш све тако? Улазио сам у разне полемике и дискусије са обичним људима али и са људима од науке по овом питању. Апсолутна већина сматра да свет није могао настати за само седам дана. Али сачекајте молим вас. Ако би како књига тврди све и тачно било, онда зашто тај човек који настаде од блата, не доживе спознају бога, него проведе ко зна колико милениума у шуми, у пећини тамо где је било хладно, па се морао заклонити од зиме и других непогода, или испод дрвета, тамо где му је клима тако нешто дозвољавала?

А онда, и када се отрже и поче да кује, да гради себи крова над главом то мистериозно биће не спознаде бога. Оно спознаде много богова, који га увалише у робљење и робовање. И тек када сазреше прилике, и када дође време човек призва Бога да му помогне да се робства, бар на један начин ослободи. И гле чуда дође један да објсни да Бог, али само један, а не мноштво, и даље постоји, једноставно, он није када је све „створио“ нестао, него је остао да буде врховни делилац правде и истине. И тако када њега, тај једини култ, тог поглавара правичности спознаше робовласници они олабавише стеге робовласничке, и престадоше да убијају људе, оне исте које некада бацајући их, и голоруке у аренама пред крволочне зверове, беху занемарили.

Зато, правда је људска истрајност; то није рецепт односа који могу да се сиквенцијално следе, то је један комплексан сет акције и реакције. Тај сет захтева да се постављају питања, а на одговоре да се додатна питања постављају, и траже одговори. Одговори у комплексу правде могу само бити прихваћени као ‘истинa’ једино на бази евиденције а не на неком симплифицирању традиционаном, ауторитативном, или на принципу неке необичне интуиције.

Моје обсервације, на „правду“ коју спроводи Београдска Патријаршија, ја никада нећу рећи Српска Правосавна Црква су следеће: Унапред да напоменем, оне нису од јуче и ово са Георгијем и Филаретом представља успон ка кулминацији једног великог безакоња и неправде, и то не почиње са њима, то је само оно што се пред нама као једна гомила смећа која се сакупљала деценијама од насилног комунистичког преврата, у хаотичном стању одроњава ту испред нас, и то, тај сметилишни хаос се и те како и дубоко везује за челника београдске патријаршије, односно за вас лично.

Питате се како? Био сам ту у Канади већ скоро две године када је пристигао монах, какав такав тако се огласио међу нама, Георгије Ђокић, и он беше устоличен за епископа. Висок чин како да не. Не прође ни година после његовог устоличења а већ настадоше проблеми. Како и на који начин и са ким? Добро вам је познат случај. Сукоб је отпочео између епископа и господина Коче Радојковића.

Ја онда заиста појма нисам имао да су како о томе написа режимски Блиц, неки теолози, па још и талентовани, како је то гласило назначило те теологе, да би могли изаћи из земље да студирају на старним колеџима, да су ти теолози са режимском удбом потписивали уговоре о сарадњи. Можда ја у ову тврдњу Блицеву, не бих никада поверовао да пре тога нисам разговарао са једним другим монахом, који ми је сличну причу о себи испричао. Он ми исприча, нећете веровати, управо оно што је Блиц написао, и он је био један од кандидата Германа Ђорића који је требао да иде да студира на западу, али када су му удбаши у патријаршији подметнули уговор о сарадњи он је одбио да га потпише, и тако све док комунизам није олабавио, он је морао да остане у земљи. Какво чудо, Блиц бар мени ништа ново не рече већ само посведочи оно што сам унапред знао.

У тој групи подписника којих се дотаче Блиц, поред оних које сам више пута споменуо био је и Георгије Ђокић. Дакле сукоб између њега и госодина Радојковића, то је било очигледно и приметно, неко је подстицао са стране. Када се данас присетим оних сплетки и оговарања из тог времена могу само једно да кажем, да и данас када ми ум скрене на ту страну ја се просто обнезаним. Кочи се приписивало да је он удбаш, да хоће да разори цркву и тако редом. Што заправо није било ни близу истине.

На неколико места у документима о том сукобу ухватих и ваш потпис а Коча ми посведочи да сте ви били једном приликом у време сукоба у Торонту, и да сте покушавали да изнудите измирење, којом Вам је приликом сам он рекао да од помирења са Георгијем нема ништа. На ваше питање зашто? Коча вам је одговорио да нема намеру да се са кретеном мири.(сиц)

Одржа се као некакав духовни суд, Кочу осудише на екскомуникацију, он је се жалио великом црквеном суду, ви сте тада били около, а како је Георгије ваш продукат из тзв. монашке школе, све сте ви то будно пратили, и шта на крају би? Ни тај ВЦС ништа не учини, и непоништи неправедну и једнострану одлуку. Али зато касније на цивилном суду, одлука духовног и великог црвеног суда је од стране судије Холанда проглашена неважећом, Кочи као и другим невино осуђеним грађански суд поврати назад заслужно достојанство. Овде сада морам да кажем, да вас и још неколицину који сте пратили догађаје и на крају били саучесници у њима, треба да буде крајње срамота, и да имало достојанства имате, сви ви, алијаси, Амфилохије, Василије, Николај, Иринеј, Атанасије, Лаврентије, не знам да ли је још неко у животу, да имало образа имате требало би да дате оставке и да се повучете. То те оставке, ко од вас покушава да изнуди и у вама да нађе људскоти, карактера и морала, тај треба да иде у неку школу где се изучавају правила како да се потисне наивност.

Мене је дуго занимало зашто је удба управо на Кочу Радјковића преко Георгија се била брутално обрушила на тог човека, и то је за мене била највећа загонетка дуго и предуго. Загонетку сам решио тек онда када сам дознао каква је прошлост његова. Кочин отац као вредан домаћин одбио је био да се учлани у радну (читај гладну) задругу. Оца су му комунисти киднповали, и отерали на принудни рад, са кога се вратио полумртав и убрзо умро. Мајку су, слично као и добар део моје фамилије, киднаповали и протерали у Забелу, где је дуго била ни крива ни дужна затварана, а наравно и ко зна какве је све муке претрпела тамо.

Када се Кочи указала прилика, он је преко међународне размене студената успео да напусти земљу негде мислим под крај педесетих, и ваљде све док комунизам није олабавио он у земљу није ишао. Иначе Коча јесте да уме да плане, али он је за мене једна висока интелектулна грађа. Ја у свој мојој каријери нисам нашао таквог академика, са којим сам могао толико паметно чак и у позним годинама да расправљам нуклеарну физику, као са њим. Имате ли ви појма колико је то тешка материја? Наравно да немате, пошто ни оно што треба да знате не знате.

Ако оно што треба да знате да би сте били неки делилац правде не знате, једну би сте просту ствар требали да знате, за коју није било потребно школе и науке. Требали сте да се у околини Пожаревца, дакле у Браничевској епархији распитате мало за Кочину прошлост, па да своме фавориту онога времена скренете пажњу да се окане јада. Утолико сте пре ово све морали да знате, пошто сте ви били челник епархије Нишке која је и у суседству епархије Браничевске. Ако сам ја ово све могао да дознам од људи који су из места одакле је и Коча, како то да ви делилац правде нисте могли? Па да невиног човека кога као и његову ширу домаћинску фамилију прогони удба узмете у заштиту. Ако ништа друго и ако сте ви тада били стварни а не удбин епископ, ви сте занли да удба има пик на домаћине.

Са Кочом би шта би, а онда дођоше други на ред, свештеници. Почело је са Живорадом Гавриловићем, онда са свештеником Васом Пејовићем, па са Добрицом Обрадовићем, једна читава гомила неправде. Да би се дошло до Артемија. Сада се овде са Валдиком Артемијем прави заокрет. Сада оформљени проватиканско хомосексуални клан креће у јуриш на оне епископе који су се тој струји одупрли. И ево дође тај клан и овде у Канаду. Ја рекох да се правда може једино постићи на бази чињеница, а не на бази коју намеће моћ ауторитета. Ви тврдите да је шеф ватиканског подземља нека моћ, па ако вам је тако онда и нека вам буде, а за мене то је једна обична ваш која стоји на челу девијантне и психијатријски неуравнотежене гамади. Ви верујете у моћ а ја у правду. Па да покушам да представим где је разлаз.

Приписаћете ми ви и још неки, да ја ево сада браним Георгија, то је нешто што мени не пада на памет. Ја само браним правду. Георгије је многу неправду почунио без даљега. Ни један добронамеран и блгонаклоњен савет није хтео прихватити. Неколико сам му пута скренуо пажњу да треба да у финасијском пословању епархије уведе прфесионално рачуноводство. Његов, једном приликом одговор је био нешто слично као, то не раде ни други па зашто бих ја. Данас му се упарво неправилно и неуредно вођење рачуноводства, како сазнајем највише лупа о главу. Па нисам ја наиван да поверујем да и другде не влада хаос. Сви сте ви од исте школе комунистичке, која је управо на неуважавању микро и макро економске математике  на исти начин као Георгије наравно уз вас доживела дебакл. Али сада на њему се ломе копља. Георгије није такав какав је, лош у успостављању контакта са народом зато што је он такав. Њега је таквим као и све вас изградио један сваршено изопачен систем. У целости деструктиван и самоубилачки.

Ја, како рекох нисам против суђења и дисциплиских санксија, већ сам против поступка и људи који овај поступак спроводе против њега. Недвосмислено на улици Бартон у Хамилтону где су наводно испитивани сведоци од стране једног преког суда дошло је више до изливања емоција него ли до правог сведочења. Мало касније о томе. Поступак је крајње био пристрасан, некоректан а самим тим се доводи у питање објективност и независност суда. У Канади живи преко пола милиона Срба, а у том Бартонском процесу испитано је 60 сведока,  то је једва неких 0.012% од укупног броја зједнице. Један део су били свештеници од којих је добар део сумњивог морала и карактера.

Добар део поштених и карактерних људи нису хтели узети било каквог учешћа у једном баналном и инквизиторском поступку. Зашто? Зато, да се овде ради о неком папаском слугањи, а не о Георгију, сви Срби у Канади би могли океан суза да пролију, и од сваега тога све би било узалудно. То је оно: на одговор постављати додатно питање. Упитасмо ли се да ли је суд независтан и непристрасан?  Али тек најгоре следи:

Особа против које је покренута оптужница, дакле окривљени се у опште није појавио на вашаришту. Да управо на вашаришту. Није му дата могућност да изнесе свој став и да се брани. Сведоци нису подвргнути унакрсном испитивању, па се тако не зна да ли су њихова сведочења била подстрех емотивних осећања, а рекосмо да интуиција не сме бити заступљена када се истражују правда и истина, да ли су та сведочења коректна и непристрасна? Пазите молим вас, ту као неки ка бајаги секретар инквизиције је био поп Џомбић. Носилац  дипломе са правног факултета. Од куда да један правник не подсети на обавезу унакрсног испитивања сведока?

Установљена је наводно комисија на челу са професионалним, значи овлашћеним рачуновођом али како се да видети тај је под утицајем Рајка Ђурђевића и попа Војислава Павловића. Обојица тужиоци и противници Георгијеви, па се и ту много чега може приговорити. Шта сад? – питате се ви. Испричаћу вам једна виц који препричавају студенти који на овдашњим универзитетима студирају рачуноводство и који управо они сами међусобно препричавају.

Један послодавац распише конкурс за главног котролора (рачуновођу). Долази први кандидат и послодавц га пита:

- Колико је два плус три.

- Пет, -  одговара кандидат.

- Добро, имам још неколико кандидата да интервијуишем па ћу те позвати назад. – Каже послодавац. Долази други кандидат, исто питање, исти одговор и исти закључак послодавца. Долази трећи кандидат.

- Колико је два плус осам? – пита послодавац.

- Па сада завси, и све је по потреби,  може да буде десет а може и једанаест. – Одговара трећи кандидат.

- Хајте да вам покажем вашу канцеларију, - узвратио је послодавац.

Ја сам лично Георгију у неколико наврата скренуо пажњу на проблематичност попова које је он доводио на парохије где сам се својевремено дава пута затекао. Скретао сам му пажњу на попа Гњатића, на попа Милојка, заборавио сам му презиме. Не знам за Милојка, али не би изненадило. Гњатић је чујем један од главних покретача оптужнице против Георгија. Тај један проблем од проблема данас је против онога кога је највише наводно бранио испред мене. Је ли то оно, данас Хосана сутра распнига? Па наравно да јесте. И то ме не не чуди. Има ту и других да их не спомињем. Али јесте ли ви папски слугање свесни шта од њих, и какве наказе сада правите? И онако су они испод сваког нивоа и изопачења, а ви?- само их још више изопачујете.

Одлуке које се доносе ауторитативно а не фактуално нису одлуке које могу да задовоље прававду. У реду нека се Георгију суди, али не из пристрасности него објективно и реално. Правично. Не занм шта је њега у опште као и многе друге натерало да се прихвате монашења. Ја сам велики противник те врсте изопачености. Целибат и није дошао као врста или потреба Хршћанства. То је један анахронизам давних векова, прошлих дана и времена, и мало шта је од њега добро произашло.

Монашење се јавља тек у трећем или четвртом веку, као израз фанатизма. Од њега мало шта је вредно настало у почетку, а богами и касније, осим кафенисања, готово ништа друго². Па ако и треба да постоји у манастирима, од куда то да сада монаси неизоставно требају бити епикопи? Неко ко не зна ни шта је брак, ни шта су деца, треба да руководи онима који имају и брак и фамилију? Можда је у прошлости то могло да на неки начин функционише. Данас апсолутно не. Данас је то једна општа и велика изопаченост. Георгију ако треба судити онда не треба му судити преким судом. Можда би паметније било да му се изрекне дисциплинска казна.  То би бло најболније за њега, али најбезболније за  целокупну заједницу у Канади. Овако ће доћи до нових подела па чак и свађа. Зашто?  Па погледајте шта сам све само ја навео, а да не спомињем и друге. Суревњивост је најгора могућа и најлошија људска особина. 

У једном српском селу у време Првог Светског рата родио се један Петар. Био је кажу умиљат и цело га је село заволело. А онда када је стасао отишао је на студије у Праг. Долазио је преко лета само,  и почео је да у селу прича о Марксу и Лењину, о хлебу без мотике, о продавницама без власника и продавца. Сељаци су почели да се изчуђавају. Петар је завршио студије и пред сами рат дође у село. Много се веле био изменио. Почео је да ради у оближњем граду као професор у гиманзији где га је окупација затекла. За време рата живео је са осталом браћом и родитељима и радио на земљи, као да никада високе школе није похађао. Звали га комунисти да ступи у њихове редве није хтео.

Пред крај рата комунисти када су почели да заводе своју страховладу, киднапују Петра и потерају на сремски фронт. Негде код Лознице он искористи прилику и побегне назад у село. Било је то у новембру 1944. Нико није ни могао предпоставити да се Пера крио код онога старца пензионисаног путара који је много био у добрим односима са многим комунистима пре рата, а нарочито са Светоликом Лазаревићем. Једног јутра, доле поред воденице Петар био уранио да се мало као прошета, наиђе патрола и ухвати га. Старац Илија, први, када је чуо за вест потрчи школи да види шта ће бити. Знао је он добро за крвожедну природу комуниста, и сада ако га Петар прокаже, комунисти ће га мучити и убити. На изненађење старчево и свих присутних Петар ће комунистима у брк. „Све  ћу бити само ваш војник бити нећу!“ Комунисти су могли Петру око по око да ваде, да му зубе избијају, али он није хтео открити свој  јатак. За чудо нису то урадили већ су га потерли на фронт у Босну.

Петар је преживео Босну и стигао до Трста. А онда како је комунистима обећао, бацио је њихову униформу, пребегао у Италију а одатле се одселио за Аустралију где је, чуо сам пре десетак година умро оставивши иза себе леп капитал и дивну породицу.

Шта сам хтео, и каква је моја порука после овога по прилично дугачког писања. Како ко хоће тако  и може, свак има слободан избор да се прилагоди коме хоће. Али и ја као Петар све ћу бити само ваш, папских слугања и проститутки, поданик никада бити нећу. Видим да нисам усамљен.

А ви господине Гавриловићу челниче Београдске Патријаршије. Шта са вама? И да ли би сте ви вашу свету превару могли да преокренете? Верујте не знам. А да ли ви знате? Ни то не знам. Христос је проповедао јединство, трудио се да нахрани гладне, сакупљао стадо и проповедао пут достојанства, мира и спасења. Проповедао избављење из ропства. Хранио гладне, напајао жедне. Можете ли бар мало да се на њега угледате?

Или на Гандија, који је презрео ауторитет моћи и победио га идући корацима правде и правичности. Моћнији су десетхиљадито пута били Британски колонисти од шефа ватканског хомосексаулног подземља, чијој моћи само ви придајете неки значај. Иза ових првих стајале су наоружане дивизије, али он их је не само презрео већ и победио, без опаљеног метка! Колико су невиних кроз векове папски метци усмртили, а неке су папски поданици и живе сплали због тога што су добра дела а не зла чинили. Боље је бити Ганди него папа.

Јанко Бојић

¹Један од идола моје младости била је Олга Арсењевна Олјиник. Жена всоког шарма, каризме, математичар, по мени са њом се једино може успоредити Питагора. Моја намера није, и није ово ни место да описујем њена научна достигнућа, али само да споменем да су ми њене књиге помогле да савладам диференцијане једначине.  
     Олга је била профеор математике на Mосковском Државном Универзитетеу где је у рангу веома брзо узнапредовала, па је тако постала начелник оделења за диференцијалне једначине. Обављајући успешно гомилу административних послова она је и даље била редован предавач. Захваљујући њеним научним радовима било је могуће прорачунати трајекторију свемирске станице.

     Учесник је многих научних конгреса у свету и освајач многих награда. Њена енергија и снага су били не савладиви. Једном на једном конгресу у Паризу су је питали само два питања из њеног приватног живота. Да ли је верник ? На шта је она одговорила да можда и није али да се традиције никада није одрекла. Друго је било да ли је Рускиња или Украинка? Она је присутнима реакла да им на то питање може одговорити тек када јој они објасне разлику. Треба само размислити о оваквом принципу и ништа више.

     Када је прославила свој шесдесети рођендан, сви су мислили да је њена каријера завршена. Но тек је дошло изненнађење. Тог дана на тај шесдесети рођендан, Олга је објавила публикацију од својих додатних 233 научна рада. Неко се само може запитати о тој снази и тој енергији.

     Али погледајмо сада раздобље од Питагоре до Олге. Да ли је Питагора могао и да размишља о једнобоштву и Христу? Но и поред тога његово ће се име као и име Олгино у свету науке спомињати у вечност. Те зато зашто би некоме могло да смета ако неко није слуђени верник већ једноставно умерени традиционалиста. Ох боже, па такав може да буде велика опасност а нарочито за папске слугање и проститутке. Такав рационално размишља. А они то не воле.

     Па ипак група аутора која је на Универзитету  Западног Онтарија издала један солидан уџбеник из више математике забележила је следеће: Олга је, то се мора рећи била особа од интегритета, љубазности, и персоналног шарма.  Олга Арсењевна Олјиник je била истински изванредна жена. Тако за њу традиционалисту написаше ови аутори. 

²Кафа је откривена у Етиопији у четвртом веку нове ере, и то тако што је једн чобанин приметио да његове овце када једу плод кафе, постају веома активне и не лежу да се одмарају. Он је то испричао другим чобанима, који су посведочили да су и они нешто слично код њихових стада приметили. Убрзо су се појавили монаси. Почели су да пију чај од кафе, који им је омогућавао да преко ноћи не спавају и тако су неизмерно могли да се моле богу. Колико их је помрло од срчаног удара или се пак шлогирало, то нико није забележио. Они су ишли дотле да су једно време плод од кафе бли прогласили за свето воће.