Одговор
Мирославу Лазанском и другма који су алергични на рехабиитацију
Када се
од Ариља крене према Ивањици па чим се прође манастир Клисура, на свега можда
петнаест минута хода долази се до слива Пањице у Моравицу. Пањица је
запостављена мала планинска река, неки је називају чак и поток, што у већини
случајева у летњем периоду она на поток и подсећа. Некада је ова река била
пребогата речном пастрмком,
не знам је ли то и данас, па су је риболовци волели да обилазе. Живописна је то
мала речица, која целим својим током пролази кроз још живописније пределе. Можда је чак и живописнија од саме своје
сестре Моравице.
Одмах
изнада слива Пањице у Моравицу горе наспрам Градине уздиже се високи Малич. Он
је ту као неки горди чувар, и за разлику од Градине и Крша, изузев неколико
пропланака он је готово сав обрастао у шуму и надвисио сва остала околна
брда, са врхом који се завршава у виду неке неправилне пирамиде. А доле
испод Малича наставаком пута уз Моравицу за Ивањицу, Моравица je
стешњенa у Кланац. Једино тај део кроз који се Моравица једва провлачи
заправо и географски па и топографски јесте оно што му име носи. Кланац тек
престаје да постоји после наредних можда не више од пола сата хода, горе када
се прођу Шундерићи, одакле чим је кланац у залеђини на видику је једна
пространа котлина на којој се распростире највећи део села Прилике, коме
је како предање сведочи лично кумовао Свети Сава.
Ту испод
Малича у позну јесен када прве слане прекрију приличко поље, и када ноћи
постану хладне, па се атмосвера разреди, звукови се преносе лакше и спонтаније.
Чак и одозгоо са високог Малича, ако би неко говорио мало повишенијим гласом,
иако до центра Прилика има у правој линији неколико километра, други би овде у
центру, у тим дугим јесењим ноћима могао да чује и готово прати сваку реч
говора.
Ту се
у јесени 1942, заправо једне дуге и предуге ноћи у кланцу одиграла
битка коју није забаележила ни једна историјска читанка света. А према
сведочењу очевидца сада већ покојног Лазра Бугрчића, битка је почела негде око
девет и тридест увече. Деда Лаза је знао тачан дан и датум. Битка је текла
следећим редом:
Од
Ивањице према Ариљу ишло је око десетак натоварених камиона. У пратњи су имали
двоја борна кола (оклопни транспортери). Чим су прошли Шундериће значи на самом
уласку у кланац одозго испод Малича Немци су били засути пушчаном ватром.
Седео сам у дворишту, и онако у прохладној ноћи заогрнут неким старим војничким
шињелом посматрао сам битку, док су чељад се посакривала у кућу. Битка није
дуго трајала, можда највише сат временана. Како је био уштап није било месечине
те тако у оној ноћи сам пратио покрет сваког зрна. Нешто ми је у свему било
необично. Прво то што после једно петнаестак минута од почетка борбе један звонки глас је почео да пролама ону већ
поремећену ноћну тишину. Тај глас је дозивао Војина Маловића да са својом четом
крене и да Немцима дође иза леђа. Мени Војин Маловић није био познат, али у тој
групи Намаца који су били нападнути било је и Фолксдојчера из Баната, те
су они вероватно разумели шта је онај говорио, и то је био по мени знак да се
Немци заварају те да се не врате назад за Ивањицу, него да беже према Ариљу.
У ноћи се
јасно видело да зрна не лете доле према кланцу већ махом завршавају у Градини.
Тек понеко би завршило тамо где се немачки конвој зауставио. Када су Немци не
дајући неки нарочити отпор одступили према Ариљу и Пожези битка је се стишала. Сутра дан рано изјутра кренем са још неколико других да видимо шта се десило.
Тек када се прикуписмо нас неколицина, и још они други Подмаличани и остали
Приличани, видесмо да су Немци оставили све камионе и побегли у борним колима.
Поред оних камиона је дежурало око десетак припадника Југословенске Краљевске Војске са једним младим наредником. Камиони су били
натоварени житом које су уназад неколико дана Немци преко разреза и под претњом
сакупљали по општинама из околине Ивањице и Ариља.
То жито
је касније у току дана враћанао назад онима од којих је било покупљено. Неки су
камиони враћени према Ивањици, а неки су одвезени према Ариљу и Пожези.
Чуди да
су Немци те године пљачкали овуда?И који им је мотив за то био, јер тај крај
није као Поморавље, Мачва или Подунавље, где житарице много боље успевају. Ту
плен није могао бити превелики. Једини разлог за то је могао бити тај, што је
овај крај претежно брдско-планински па га је тешко било контролисати, али је
као такав био изузетно погодан за герлиске оперативце. Готово сво време рата у
селу Гривској која је одавде на свега два сата хода, био је лоциран, корпус
Марковића, одакле је те вечери када се споменута битка и одиграла издвојен
један вод који је пресрео Немце и спречио их да плен понесу са собом. Дакле,
Немци су рачунали да ће систематском пљачком приморати становништво да откаже
помоћ герили.
Једном у
Београду пре мог одласка за Канаду, разговарао сам сасвим случајно, на Каленића
пијаци са једним учесником ове битке, а који је био родом управо из села
Гривске. Он је био интересантан саговорник и ја сам волео са њим да полемишем,
углавном недељом после подне, када не би било много муштерија да купују јабуке
и кромпир које је он продавао. Хтео да га мало испровоцирам. Знајући да
су га комунисти тамничили, зато што је био припадник Југословенске Краљевске
Војске у Отаџбини, започех провокативно: „Па ето ти си као издјник био и
затваран. Шта кажеш на то?“ Он мало подиже шубару погледа ме, повуче једна
дубок удах дима од цигаре, па ме погледом још хтеде да посрами.
- А када
тако добро све знаш о мојој издаји, ко оно четрдест друге пресрете Немце у
Кланцу, да би им одузео опљачкано жито и вратио твоме ђеду, да има са чим да
исхрани породицу?
Овакав одговор
нисам очекивао па га упитах.
- Па није
да си и ти учествовао у тој битци?
- Па шта
мислиш да сам све четрири године рата преспаво?
- Ма не
питам те то, него јеси ли и заиста ти био један од учесника?
- Да, ја
сам био, него од куда ти знаш за битку?- било је његово питање.
- Деда
Лаза ми је ту битку сликовито описао, каже да је очекивао да ће сутра дан наћи
бар десет мртвих Шваба, када оно ни један. Зашто сте све метке потрошили
гађајући Градину?
- Такво
је наређење било. Наш циљ није био да испровоцирамо Немце да зађу по селима и
околним варошима, па да купе нејач да их убијају за одмазду. Ми смо само
домаћинима хтели да вратимо што су они отели и опљачкали.
За
Лазањског који у свом недавно објављеном чланку о неком састанку са Ђенералом Драгољубом
Михаиловићем и неким немачким делегатима 1941, где нам он покушава да подметне
причу, како је у Дивцима дошло до споразума о колаборацији Немаца и како он то
вели четника, а за оно што се поиграва речником како би умањио вредност
припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, да је правде и закона требало би га на одговорност
узети и оштром казном осудити, ако је то изнео знанствено. А ако то пише са оштећењем меморије, онда
да му се отпише на лудост. Мирослав би требало да зна да је Душан Симовић
изричито због тога да не би влада капитулирала оставио предходно свргнутог
министра спољних послова, беше ли то неки од Цинцар – Марковића?³ Кога су
пучисти предходно били интернирали, да потпише капитулацију. Дакле није влада
Краљевине Југославије никада потписала капитулацију, већ генерал Радивоје
Јанковић и бивши министар спољних послова.
Овако
смелих акција од припадника Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини, у
периоду 1941. до 1944, на подручју српских земања окупираних од Трећег Рајха је
било сувише. И ово су примери, наравно не исписане, већ живе историје. Толико
за Мирослава, један живи пример историје његовом наговештају о потреби
историјске анализе.
Mi
pokušavamo da falsifikujemo istoriju i kvazisudskim putem, a istoriju treba
prepustiti ipak samo istoričarima.
Историју
ћемо убрзо препустити баш управо историчарима, али историја се не пише без
докумената, и сведочанстава. Хајде да споменемо и једног Словенца Ладислава
Бевца који у својим мемоарима описује комунисте у Словенији на један
специфичана начин. Рецимо по Бевцу предратни коњокрадица постаје генерал
комунистички. И такви су се по Мирославу борили за слободу? Коњокрадице се боре
за пљачку а не за слободу. Да ли Мирослав зна да је Бевц у Словенији био вођа
покрета Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини, под ђенераловом
командом? Ако то не зна, онда шта Мирослав уопште зна?
Оставимо
Бевца по страни, он је пристрасан, па да нам комнисти и њихови потомци не
приговоре да смо и ми пристрасни. Хајде да у вези суђења ђенералу се позовемо
на Милована Ђиласа. Овај је био комуниста. У његовој последњој књизи „Власт“
поред оне уводне приче, да када су се у Београду у пролеће 1946, године састали
он и његови саборци све до једног бивши робијаши а ево их сада министри,
почели су одмах да расправљају о специфичном затвору, па је тако и порођен
централни затвор. На једном месту, није ми више у поседу та књига, па
зато не могу да цитирам страницу, Ђилас бележи. „Убрзо иза тога састанка смо се
докопали Драгољуба Драже Михаиловића. Требало му је судити...“ Ту Ђлас износи
много појединости али мени је највише пажњу привукла ова: „Једног дана после
хапшења Драже у мој кабинет је дошао Минић и показао ми припремљену тужбу. Када
сам тужбу прочитао у њој не беше ни речи о Дражиној сарадњи са Немцима. (То
због тога што је није ни било, само то Ђилас намерно изоставља).
Скренуо
сам пажњу Минићу, да отпор комунизму на Западу ће бити сасвим позитивно
протумачен, па пошто они тамо већ славе Дражу као хероја онда оваква тужба ће
само допринети да се та осећања и емоције као и славља повећају. Минићу није
било тешко да убрзо оптужницу преиначи и да нама комунистима олакша бар онај
политички део посла.“ Овај део износим онолико колико сам најбоље могао да
упамтим из онога што сам прочитао, суштина је иста, једино ако сам због
слогизма морао неку реч да изоставим или пак надодам. Иако сам Власт, дуго имао
у поседу од самог издања, књигу сам прочитао негде на почетку
деведесетих.
Та
последња Ђиласова књига је још по нечему значајна. Приликом прве посете Москви
1944. године, на састанку са Димитровим, овај је Ђиласу зборио како је шлосер –
маршал постао вођа Југокомуниста. Па како све није тако лако ишло, али да се
Димитров највише за њега заложио, па тако када су комунисти с почетка 1943,
године ступили у сарадњу са Немцима тада се Димитров страшно био забринуо. „Па
ипак испало је све како ваља слажем се да сте то морали учинити како бисте
угушили отпор српске буржоазије, сада се испоставља да је све како сте урадили било неопходно.“ Дакле, у Дивцима Дража разговара
са непријатељима, али од њих не тражи помоћ да разбије комунисте, сматрао их је
племемнити ђенерал да су ипак од наше сорте, а комунисти по Димитрову, управо
раде обрнуто.
Да
занемаримо Ђиласа, можда ће ми Лазански приговорити да пошто је Ђилас ушао у
раскол са комунистима и он није био објективан. Мада у стварности то се тако не може рећи. Ђилас је био Ђилас,
комуниста пресвучен у друго рухо до краја живота.
Да се
позовем на Де Гола. То би ми комунисти тек на нос набили, овај је као и Дража ратовао за остварење
истог циља у предходном великом рату, па вероватно и он није објективан. Мада ипак нећу
да изоставим ону реченицу коју је написао у својим мемоарима после отказивања
британске помоћи Дражи. Чарлс је морао одлично да познаје Фицроја Маклина
дугогодишњег британског амбасадора у Москви који јесте, да је по оцу водио
порекло од једног познатог шкотског клана, па би према томе требао изузетно
бити одан британској аристократији. Будући да му је мајка била католик и
Францускиња, која је по политичким убеђењима била левичар, нешто попут
Лазањског, Маклеин је дефинитивно напустио своје пријемство у британској
аристократији и приволео се комунистима, мада је везе са римокатолицима усрдно
одржавао.
Од туда и његова одбојност за покрет Ђенерала Драже Михаиловића. Ако за Клугмана, другог кључног човека у једној сложеној драми Де Гол није знао, за Маклина је он морао много тога да зна, па зато је и изговорио ону сажаљиву реченицу, када су му саопштили да је Дража издат: „Јадник Михаиловић прошао је веома тихо и изгубљено.“
Хајдемо
код историчара, али не ни наших нити комунистичких, хајдемо код британских.
Оставићу по страни Мартина Гилберта, преопширан је али и објективан. Оставићу
Марка Маузовера, он иде у детаље и толико је документован да ми не пада на
памет да по свој тој архиви тумарам. Међутим, када је у питању комунистичка
сарадања са Немцима. Маузовер је изванредан. Пред очима и на дохват руке ми
стоји „Трећи Рајх у Рату“ од професора Ричарда Ивенса, школарца, и предавача на
Кембриџу. Трећи Рајх у Рату је књига са преко 800 страница. И ако је ико,
ја сам професору Ивенсу веома захвалан не само због достојног изношења чињенице
да су комунисти ушли у споразум са Немцима како би угушили равногорски покрет,
већ због његове објективности.
Лазански
у свом опису о тобожњим биткама комуниста, мада то нису биле никаве
стратегијске битке већ неколико бежања, као оно прво из Ужица, са Немцима,
спомиње Неретву. Ту битку комунисти, сада савезници немачких нациста, они тврде да добијају против четника, не зато што се боре против
окупатора, већ зато што их окупатор свесрдно помаже како у људству тако и у
опреми, да угуше равногорски покрет.
На страни
399 позивајући се на историјску анализу професора Маузовера и његову архивску
грађу, професор Ивенс, осврћући се предходно на догађаје у Грчкој и
катастрофално лошу ситуацију тамо, где се снаге под командом Наполеона Зервса
поред Немаца непрекидно морају борити и са фанатичним комунистима, Иванс
закључује да то што се у Грчкој догађа може се рећи је слично ако не и горе у
окупираној Краљевини Југославији. Према Ивенсу, у Југославији као и у Грчкој,
конфликт се претворио у чист грађански сукоб снага Југословенске Краљевске
Војске у Отаџбини и комуниста. "И још горе од тога, овде је евидентно да
се две сукобљене стране више туку међусобно него у Грчкој. Заиста, у години
1943, Тито је, када су његове снаге бројале свега, негде око 20.000 људи, чак
испреговарао са Немцима његову помоћ и срадању са њима, да уколико ови
обуставе анти-партизанска непријатељства како би његове снаге потукле четничке
формације, он са њима наставио да ратује. На шта су Немци здушно пристали, и та
сарадња је текла све дотле док је Хитлер лично није опозвао." Ово су речи
које цитирам из књиге аутора Ивенса.
У школи
су нам комунисти утурали у главу да су у такозваној битци на Неретви поред
Немаца успели да поразе и четнике. Да
комунисти јесу поразили четнике ово би била само делимична истина. Но они четнике у тој битици нису поразили већ су
само успели да се извуку као и раније и да се разбеже. Комунисти су били знатно
малобројнији од Равногораца, те да нису добили обећану помоћ од Немаца
вероватно би их мали број читаве главе изашао са Неретве.
Предажем Лазанском да узме у руке књигу професора Маузовера па нека по документима којима се он служио провери колико је тада у битци на Неретви нациста ратовало на страни комуниста, или колико је комуниста ратовало са Немцима против заједничког непријатеља?
Успоредимо сада оно што је Дража
разговарао са немачким представницима у селу Дивцима са поквареном и прљавом
игром комуниста. Комунистичка делегација одлази у Загреб и тамо салонски
преговара са нацитима, а Дража прима Немце у Дивцима. Дража кроз разговор са
Немцима покушава да тактизира, не тражећи од њих помоћ да порази комунисте, а
комунисти од Немаца траже помоћ да убијају сопствени народ. Ко је заиста овде
издајник, да не кажем ко је овде луд? У ратовима није ништа необично
преговарати и тактизрати са непријатељем. То се не може успоредити са
издајством ако непријатељу није дата понуда да се сањим сарађује како би се
сопствени народ гушио. Па и Карађорђе и Милош су знали много боље. Да су
комунисти изводили тактичке преговоре ја их не бих називао издајницима.
Поред Немаца и њихове свесрдне помоћи комунистима
(не ставља Ладислав Бевц узалуд знак једнакости између нациста и комуниста) на
овом месту се не смеју заборавити улоге Џејмса Клугмана и
Фицроја Маклина. Маклин никада није раскринкан до краја, о њему и његовој
комунистичкој позадини се и данас мало зна. С друге стране Клугман је на крају
био ухваћен да је сво време рата радио за КГБ, и то је наставио да ради до
краја живота. Никада није порекао своју комунистичку прошлост а у биографији му
пише да је он био и срцем и душом опредељени комуниста. С правом примећује
Ивенс да је он као шеф Југословенског отсека у британском министарству спољнх
послова, заједно са Меклином одиграо кључну улогу у дискредитацији Драже.
Дражина рехабилитација је небитна, он
није особа који је осуђен грешком на једном цивилизованом судском процесу, већ
је он господин, краљевки официр коме, у праву је Лазански, није судио
политички, већ суд примитивних варавара, најобичнијих дивљака и фанатика, и
потпуно је тај примитивни скуп дивљака свесно осудио невина човека, па према
томе и чему једна рехабилитација? Оно што је недавна одлука о рехабилитацији
заиста ваљано донела је, одлука о поништењу дивљачке пресуде.
Лазански нам прича о некаквој револуцији
која је у току. Која револуција? Долазак комуниста на власт у источноевропске
земље после другог светског рата, а то све захваљујући Немцима, да ли им је ико
за овај криминал икада судио, тим народима није донео никакв просперитет нити
неку нарочиту слободу. Ми Срби нисмо изузетак, чак смо најгоре од свих прошли.
Узмимо, пре него кренемо путем Мирослављеве „револуције“ само још један пример
из периода окупације који Ивенс наводи на страницама од 255 до 259.
Због простора и времена нећу ићи у
детаље. Немци сво време окупације на оном делу што су они, а после њих и
комунисти, а данас опет јудео-нацисти на њиховим мапама исцртали да је Србија, криве чак
и Јевреје за четнички покрет. Генерал Франз Бохем Franz Friedrich Böhme¹ у
јесен 1941, без неке конкретне евиденције осуђује Јевреје да су они у ствари
вође покрета оружаних банди у Србији, нарочито четничких, па су због тога Немци
немилосрдни према њима, али исто тако и према српском живљу.
Милорад Јелашић је био сведок дивљаштва
које може бити само Немцима својствено. Јелашић је био интерниран у један логор
недалеко од Шабца. Поред истог био је успостављен други где су Немци
интернирали 2.200 мушких глава, један део из самога Шабца, а други из, како би
то Мирослављеви револуционари рекли логора са Бањице али Бањица у ствари није
био логор, и за то бар ја сам изразито захвалан професору Ивенсу, није истина да су Недићевци и Љотићевци приводили
Јевреје и злостављали на Бањици.
Логор је био с друге стрне Саве. Ивенс то место назва Сајмиште, логор јесте био
тамо, преко пута Бањице, на левој обали Саве то је непобитна истина, изузев за
име које професор наводи, можда би требало додатно проверити.⁴ Тај логор су
контролисали Немци и усташи, а не Љотићевци и Недићевци. Од 2.200 особа 2.000
су били Јевреји а осталих 200 су били Цигани.
Према сведочењу Јелашића Немци су једног
дана покупили велики број Срба из логора, у који су њих били интернирали,
потерали су их на оближњу пољану, гурнули им лопате и крампове у руке и
натерали их да копају масовну гробницу.
Људи су помислили да је копају за себе.
Онда су СС дотерали Јевреје са још једном групом Цигана. Ту су их изнад
гробнице покосили пушчаним рафалима, а онда наредили сељацима да оне који нису
пали у раку да и њих побацају у исту. Затим су им наредили да сиђу доле и да из
џепова покупе све што нађу и то све да предју њима. Да им са прстију поскдају
прстење, а ако са неког прста нису могли скинути прстен, Немци су им дали мале
ножиће са којима су морали да посеку прсте и тако те прсте са прстењем да им
предају. Немци су потрпали то све заједно у некоико торби и понели са собом.
Јeли ми, када су Немци у питању, говоримо овде о људској раси?
Уз све ово, понекада осуђујући Србе да
скривају Јевреје, Бохем и његова банда су уморили преко 20,000 српских душа
због таквих кривњи.
Дакле не само што су зверови од људи
Немци допринели и оваквим траумама излагали невино становништво на окупираним
подручјима, ти зверови су после пораза навукли комунизам. Комунизам како рекох
ни једном народу над којим је владо није доне никаквог добра. Осим ускрћивања
права на слободу говора, а да су забранити могли да народ не мисли, и то би
учинили, али су свакако брутално ускраћивали права на изражавање слободе
мисли², већ су својом владавином комунисти, изазвали назадовање и стагнацију, а
како рекох ми Срби нисмо изузетак, па су последице те владавине када смо ми у
питању несагледивих сразмера. Да не говоримо колико је невиних људи од њих сада
као у некој слободи пострадало. Хоће ли историја икада бити у стању да опише
геноцид од стране комуниста над српским народом? Хоће ли се једном одкопати
зацементиране масовне гробнице часних и честитих родољуба? Не верујем.
А комунисти попут Лазанског нам држе
предавања о некаквој ревоуцији. О којој то револуцији? О сабијању у Београдски
пашалук, о расељавању, о навлачењу мржње других народа према нама. Због њих смо
изгубили савезништво са Француском, са Италијом па чак и са Британијом. Пгубили
смо много симпатије од угледног света у англосаксонским земљама. Све то,
савезништво и симпатије је био успех наших предка који су тај успех кроз сузе,
зној и крв вековима текли и успели да стекну. Како Лазањског није срамота да
једну реч о нама Србима проговори. Ко је он? Нови Броз на тлу Београдског
пашалука? Па да подвучем обојица су они римокатолици.
Подсмева нам се Лазански да се у цркви
гомилају подељеност и свађе. У којој цркви? Београдска патријаршија коју су
преплавили комунисти, а ако неки и није комуњара у мантији он је њихов избор. И
та лоша селекција и лоши кадрови у њој данас су последице, и те како комунистичке
владавине. Тако да скренем пажњу Лазанском, београдска патријаршија није Српска
Правосавна Црква. Она је само патријаршија. А СПЦ није ватиканско тоталитарно
подземље. Хоће ли то Мирослав да ми каже да тамо не постоје поделе и свађе.
Много, па чак и горе, него у оквиру београдске патријаршије. Али подаништвом и
стриктном тоталитарном диктатуром те поделе су потиснуте у страну. Само неће и
то још дуго да потрје.
Тачно, на задњем заседању конгреса ЦК
београдске патријаршије је било страшно. Својеглави
деспоти, назови – владике, који, свака част неколицини изузетака , само
захваљујући комунизму носе митре на главама, у противном ни манстирске козе им
не биле поверена на испашу, су се свађали и клали око плена. Нису се ни сетили
да бар спомену рехабилитацију ђенерала Драже. А ако је ико на крст слободе у
одбрани вере и Цркве пострадао био је то он. Њима је важније било да се
Степинцем баве. Као наводно брину се што ће га ватикаско тоталитарно подземље
светцем прогласити. Па шта? Није Степинац једини зликовац кога су они
„посветили.“ Има разних „светаца“ зар не. У успоређењу са другима које је
Ватикан посветио, Степинац је још и анђео. И шта брига кога, кога
ће Ватикан да псвећује? Нису ту чланови ЦК Београдске патријаршије да Ватикану
спашавају образ. Ко зна можда грешим они јесу, само ми то не знамо.
Шта да кажемо у вези промовисања нерада,
нереалне стопе задужености да би се нерад оправдао? Шта да кажемо о изградњи једног општег нерадничког
и равнодушног менталитета? О уништавању борбеног и слободарског духа? - једна
велика карактеристика којом су Срби вековно били оплемењени. На крају о
стварању поданичког и слугањског менталитета. И то је по Лазањском као нека
револуција.
Јанко Бојић
___________
¹ Franz Friedrich Böhme
Осуђен на Нинбершком процесу за уморство деасетина хиљада српских цивила. Уз
њега је требао да буде осуђен и Курт Валдхајм. Овога је спасао лично Броз зато
што су у првом светском рату војевали и друговали заједно.
²Ако нису могли да забране изражавање
мисли, препричавање снова јесу. О томе најбоље је могао да посведочи адвокат
Мићо Матовић из Ужица. Бранећи једног свог клијента Енеса Осмнагића, коме се у
сну појавио надошао Лим из кога је он покушао да на обалу извуче један балван
да би нацепао дрва да се огреје, не знајући да то није био балван него лешина
Брозова, Османагић западне у озбиљан проблем. Матовић је заступао мишљење да
сан није контролисан људском вољом, али узалуд, сан није контролисан људском
вољом, али препричавање јесте. Те тако сиромаха Енеса осуди ревоуција на
издржавање казне принудним радом, а Матовића подкупе зато што је ометао рад
истраге. И то је видите ревлуција по некима.
³Др Александар Цинцар-Марковић је
касније, мислим године 1945, од стране дивљака био суђен и погубљен, због
наводно потписивања пакта са Немцима. Зашто дивљаци нису судили њиховог Стаљина
због сличне издаје? Генерал Калафатовић који је убедио министра Марковића да он
потпише капитулацију је умро у заробљеништву у Немачкој. Не знам много шта је
било са генералом Јанковићем. Вероватно је и он завршио у Немачком заробљеништву.
⁴Логор на Сајмишту није био табу ни до
сада. Међутим нашли су се недавно неки из Земуна попут Лазањског да истину
подвргну ревизији и руглу. Тима овога пута озбиљни историчари постају још
озбуљнија препрека на путу остваривања њихових лажних инсуинација. Вероватно су
и они ти које описује професор Лебовитз.
Има и других професора и историчара па
чак и ТВ водитеља историјских и документарних серија који се слажу у потпуности
са три споменута историчара. Њих сам узео за пример из једног разлога, зато што
су пре свега они водећи у овој области, а поред тога уживају висок углед. Иванс
ми се изузетно допада по објективности и стилу. Просто је уживање читати његове
књиге.
No comments:
Post a Comment